У рату била рањавана шест пута, а након тога добила је нови живот - Ево зашто је Зора једна од највећих српских хероина
Она је својим доприносом за земљу добила титулу хероине.
Ратна историја нашег народа изнедрила је јунаке, чија је храброст обезбедила вечно поштовање и захвалност народа за њихова дела.
Међутим, неки јунаци су били нежнијег пола, али сигурно не и нежније нарави и жеље за слободом. Управо таква била је и Зора Богдановић Никић, дама која је добила орден једне од највећих хероина свог времена.
У шестој деценији направио дете девојци од 19 година, пријатељу преотео вереницу: Живот овог спрског песника деценијама касније интригира
Скинута му је гардероба, везан је за колац и жив спаљен: Ђордано Бруно горео због свог "забрањеног света"
"У стану почасно место су имали клавир и књиге" Сведочанство о Исидори Секулић из пера познатог Србина
Зора је рођена 1924. године у Чачку, у сиромашној радничкој породици. Одрастала је уз две старије сестре, Наду и Олгу.
Уз помоћ најстарије сестре Наде, 1940. године се прикључила омладинском револуционарном покрету. Поред тога, Зора је почела да учествује у разним акцијама које су Комунистичка партија Југославије и Синдикат понудили Чачку.
Приметивши је, већ годину дана касније примљена је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
Ипак, та година донела је Априлски рат и окупацију Југославије. Исте 1941. године затекли су је као ученицу петог разреда Женске стручне школе. Одмах се укључила у Народноослободилачки покрет (НОП), радила је на прикупљању прилога и све што је било неопходно партизанима. Ослобођен је Чачак, а почетком октобра ступила је у Пету љубићку чету Чачанског партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић". Учествовала је у борбама око Горњег Милановца, Такова, Равне Горе и на Руднику, где је била рањена, али се раме уз раме борила са својим људима за своју земљу.
Крајем 1941. године, са партизанским снагама се повукла у Санџак, а потом у источну Босну, где је 1942. године ступила у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду. Налазила се у Првој љубићкој чети Другог чачанског батаљона, а са овом бригадом прошла је дуг ратни пут преко Санџака, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације и западне Србије.
Њу сте могли да угледате као борца и војника, али и као болничарку, санитетског референта батаљона и политичког комесар чете. У току рата је шест пута била рањавана, а најтеже је била рањена у борбама у околини Ваљева 1944. године. Тада је на носилима ношена до Берана, одакле је са осталим рањеницима авионом пребачена у Бари, у Италију. У Барију је била оперисана, али је остала ратни војни инвалид.
Са ратног поља на модне креације
Прошао је рат, а Зора одлази у Боград, где се запослила као политички радник. Била је и потпредседник Народног одбора Петог рејона, одборник Народног одбора града Београда, заменик републичког посланика и још много тога је ова борбена дама носила као функцију. Ипак, Зора је поносно показивала и своја друга интересовања.
Завршила је Учитељску школу, а потом и Академију за примењену уметност у Београду. Бавила се модом, као модни креатор и била директор Центра за савремено одевање. Дакле, Зора је предводила на ратном пољу, али и на модној писти као креатор.
Удаје се за Марка Никезића, Савезног секретара за иностране послове СФРЈ, а са сестрама је преживела рат и остала блиска до краја живота.
Умрла је априла 2014. године у Београду. Кремирана је и сахрањена поред супруга на Новом гробљу у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Била је светлост онда, када је наша земља живела под сивим облацима.
Србија Данас/Телеграф/Пренела: К.Л.