Да ли знате како се звао Бранко Радичевић пре него што је променио име?

Бранко Радичевић био је српски романтичарски песник. Уз Ђуру Даничића био је најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је 54 лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био је најзначајнији песник српског романтизма. 

У спомен на песничку тековину Бранка Радичевића сваке јесени на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација "Бранково коло". 

 

Право име Бранка Радичевића

Радичевић је рођен у породици Тодора (Божидара) и Руже Радичевић, ћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи Светог Алексија, по њему је и добио име Алексије. Бранко по оцу води порекло из Бољеваца, из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију. 

Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих је најпознатији “Ђачки растанак”, у којем изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. 

Сарадник Вука Караџић

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем. 

Своју збирку под називом “Песме” Бранко је написао на народном језику. Био је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме. 

Прве стихове је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама интезивније је почео да се бави књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику, у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод "Новог завета", Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе. 

Две верзије самртног часа

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда. 

У то време је почео да оболева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине, покушавајући да нађе себи лек, али је наставио да се бави књижевношћу, и године 1851. је објавио још једну збирку песама. 

По савременику Аци Поповићу Зубу, Бранко је био “лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпео.” Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. 

Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао. Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви, а сахрањен је бечком гробљу Светог Марка. 

Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године. 

Од заборава до вечности

Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му није одржаван и негован. Његов “култ” је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар “Орао”, његова главна тема био је Бранко. 

Преношење посмртних остатака “Чика Стева” је дакле први изнео у јавност идеју, којом би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце. Афирмацији идеје је веома допринео и песник Јован Јовановић Змај, са својом потресном песмом “Бранкова жеља”, коју су пренели скоро сви српски листови. 

Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Али Лаза Костић је “све покварио”, објављујући свој неприлични “одговор” Змају, у песми “Права Бранкова жеља”. Та песма у којој је преиначена последња воља Бранкова је одбила Змаја, али и друге Србе поштоваоце Бранкове, да наставе активности. 

И Карловачки одбор, који је чинио практичне кораке са великим успехом, престао је да делује. Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српска бечка омладина “Зора” је 1883. године ипак испунила песникову жељу и пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко време и на брзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења изгуби сваки траг песников. 

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су “Кад млидијах умрети” или “Ђачки растанак”, Радичевић је писао као елегије (тужне песме). 

У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме. Најпознатије Радичевићево дело је поема “Ђачки растанак”, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после његове смрти, једна је од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт, пише 24 седам.

Рушење Бранкових споменика

Поводом 160 година од рођења песника, у Славнонском Броду подигнут је споменик Бранку Радичевићу, испред школе која је носила његово име. Бисту је начинио Јован Солдатовић. Нажалост, након седам година, пред рад, споменик у Броду је уништен, те 1991. године.

Такође, у Другом светском рату, усташе су 1941. године у Сремским Карловцима, пред Карловачком гимназијом, срушиле Бранков споменик, дело Ђорђа Јовановића, који је ту подигнут 1900. године. Након рата, 1947. направљен је нови, рад Владете Петрића.

Пре шест година, спомен-плоча из депоа градског музеја у Славонском Броду постављена је у порти цркве Светог Георгија, те је залагањем тамошњих Срба, неправда делимично исправљена.

Родна кућа славног песника у Славонском Броду, пред стогодишњицу његовог рођења, такође је срушена.