Сељанка из Доње Мутнице глумила је стару Петрију у "Петријином венцу": Муж јој није дозволио да прими ЗЛАТНУ АРЕНУ, а ову БОЛ је носила читав живот
Несвакидашња прича о Даринки Живковић.
"Петријин венац" југословенски филм снимљен 1978. године у режији Срђана Карановића рађен је по мотивима истоименог књижевног дела Драгослава Михаиловића.
У овом остварењу Петрију је глумила Мирјана Карановић којој је то била прва рола. Улогу старе Петрије и нараторке припала је Даринка Живковић, сељанки из Доње Мутнице.
Славна српска глумица УМРЛА КАО БЕСКУЋНИЦА: О супругу Звонку Богдану пред сам КРАЈ изрекла је најгоре: "Балавац, никада ми није значио"
УМРЛА ЈОЈ МАЈКА током снимања серије: Звезда "Азбуке нашег живота" је тада имала само 20 минута да се опрости
На сахрану ЛЕГЕНДЕ српског глумишта није дошао НИКО, осим ПОПА и супруге која је поручила САМО ЈЕДНО
Инспирација за лик Петрије била је Милена Стефановић из рударског насеља Равна река код Ћуприје, а управо Даринка је била прави избор за оживљавање туге из чувеног Михаиловићевог дела.
"Човек ти је так`а живина - све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило ништа страшно. Памти још понешто од то, није да је баш све заборавио, али и то некако кроз маглу, ко да се десило неком другом, не њему. Так`а је то стрвина. Воли да живи, живина."
- Ја сам Даринка Живковић, ал` ме сви вичу Петрија. Ово ти је моја кућа, а ово су сви моји. Овај овде ти је мој човек Милорад, ја га викам Лола, е због њега нисам смела у Пулу, да примим Златну арену. Није дао, каже: "Жени је место у кући, а не тамо негде, где никога не познајеш! И ја га послушах, не одох, а сад ми некако жао - причала је Даринка давне 2005. године.
- Нема ту пуно да се збори, ја сам узео жену, честиту сељанку, а не глумицу. Сећам се као да је јуче било, дошли неки људи, с њима и Даринка, траже ме, ја у цементари. Уплаших се да није нешто деци. Она ћути, не гледа ме у очи, а неки рече: "Бил` ти, господине, пустио жену да иде с нама на снимање?" Какво снимање, какви бакрачи, гледам је, она ништа не вели, само скупила руке и преврће с прсти. Објаснише ми да су овакву ко што је моја Даринка једва нашли и да морају да је воде да праве неки филм. Ја се ућутах, а усне ми само прошљапкаше - надовезивао се Даринкин супруг.
- Е, како је мени било, то само ја знам, млого сам дрктала, ал` га некако убедисмо и он ме пусти. Нашли су ми замену на њиви, платили надничаре да беру кукуруз, а после, кад смо се врнули из банку, насмеши се и мој Милорад - присећала се она.
По оближњим селима, редитељ Срђан Карановић месецима је тражио жену аутентичног говора, вешту да научи текст и да ликом подсећа на главну глумицу Мирјану Карановић. Једног дана, враћајући се са њиве, Даринку заустави нека жена и позва у оближњу школу. Збуњена, она пође и скоро се уплаши.
- Пуна сала људи, сви ме гледају, ја боса и прљава, видим моје комшинице направиле фризуре, лепо се обукле и све се нешто осмехују. А Срђан, тад га нисам знала, скочи па рече: "То је она, ево Петрије!" И тако ти ја постадох Петрија.
Због Милорада, свако су је вече колима довозили са снимања, није јој дао да преспава ван куће.
- Павле Вуисић и његова Сула молили су га да ме не мучи, сваки час ме врћу, ал` он ни да чује. Једно јутро ја дошла, а глава ми празна, не знам текст, све мислим како ми је целу ноћ богорадио, гледа ме Срђан, ја њега, све му јасно, то је због Милорада. Кад то вече, а они сви у наш дом, `оће да га упознају. А Милорад, мек ко вуна, прича питко, лепо га слушати, нуди ракију, сече пршуту, снаја вади меки лебац из фуруну. Није теби лош овај твој, него ти зановеташ, кажу они мени. А ја од бриге шес` кила ослабела - присећала се Даринка.
- Ма, није мени било лако, ови у селу попреко ме гледају, домунђавају се, ја ти пост`о муж глумице - брани се Милорад тада.
- Нисам баш мислио да се растанем од ње, али све ме нека сумња гони, јача од памети. Ма, кажем ја себи само нека они причају, моја је Даринка честита, неће она никуд од мене. Ко да је јуче било кад сам је онако румену позвао у коло. Ја сам био на шлусу (крају), а она до мене. Надували сметови, била велика зима, а мени топло око срца.
- Три године смо се само гледали, нисмо смели ни да се пољубимо. Удала сам се из големе љубави за најлепшег момка у селу. Родила сам му двоје деце, Слободана и Славицу. И унуке имамо, од сина Јелену и Јовицу, од ћерке Снежану и Ивана, још само њега да оженимо. И праунуке нам стигле, лепе ко дукати наша Кристина и Николија - истицала је Даринка.
Од хонорара, баба Даринка је направила кућу и купила још два хектара земље.
- Кад сви заспу, ја учим текст, како да се срамотим. Кажу да сам била добра, ето и награду су хтели да ми дају. Скоро ме у болници у Београду гледа доктор ко да ме познаје. Ја му онда велим да ме зна са филма. Он се насмеја и рече да сам с Петријом тугу прошла. Јесте, вала, мученица та Петрија била.
Да се уживи у лик несрећне жене, Даринки је помогла непреболна туга за глувонемим сином. Али, живот тера своје. Некад туга, некад музиканти. Ко и они Петријини иза којих, кад им се инструменти умире, остану брда да сама од себе одјекују.
Даринка Живковић умрла је у 85. години живота 2013. године.
Србија Данас/В.Ј.