Музичар Петер Зирбс уочи наступа у Дому омладине: “Велики део Београда носим у свом срцу”

За крај осме сезоне Концерата на Зидићу Дома омладине Београда, у петак 2. октобра од 20 часова, на Плато Милана Младеновића из Аустрије стиже мултиинструменталиста, композитор и музички продуцент Петер Зирбс. Његов DJ сет биће прилика да чујемо недавно објављен сјајан нови ЕП “Он А Беаутифул Day” (Fabrique Рецордс), али и да се подсетимо одличног деби соло албума “What иф we дон’т exist” из 2018, који је доживео велики међународни успех. Уочи гостовања у Дому омладине, са Петером Зирбсом попричали смо о музици, инспирацији, актуелним дешавањима и плановима, али и о посебној вези коју има са Београдом. 

Иако сте музички „ветеран“ који је радио на многим пројектима током претходних 20 година, први соло албум „What иф we дон’т exist“ објавили сте 2018. Да ли сте имали било каква очекивања и како на то искуство гледате данас, након што је Ваш рад међународно признат?

Петер Зирбс: Искрено, то је било велико олакшање. Уживам у раду на различитим и прилично разноврсним пројектима, али ауторски албум је нешто сасвим другачије и посебно: могао сам да радим шта год пожелим, набијен је личним емоцијама, представља жесток спој инди/електронске/поп музуке – нешто између свих жанрова. За неке то је уметност, за друге то су песме уз које можете да певате. Нисам имао никаквих посебних очекивања, али мој издавач Fabrique Рецордс ме је „погурао“ и срећан сам што је тако. Фантастично је што је мој рад препознат на међународном нивоу, баш као и што се моје песме све више пуштају на многим радио станицама широм света – на почетку нисам се ни усуђивао да се томе надам. Сада се део мог сна остварује.

Шта је лајтмотив Вашег првог албума у музичком смислу, али и у погледу уметничког исказа, инспирације…?

Петер Зирбс: На албуму „What иф we дон’т exist“ се поигравам идејом да уопште нисмо стварно овде. Две ствари се сударају: прво, ја сам (био) јако добар у бежању од стварности. У те сврхе можете да користите новац, секс, дроге…, а ја сам углавном бирао музику. Друго, много тога у нашим животима је већ виртуелно: преселили смо се у компјутере, буљимо у паметне телефоне… А ако то довољно дуго радите (да, и ја радим управо то!) долазите до тачке у којој преиспитујете стварност и своју улогу у њој.

У музичком смислу, у питању је мешање минималистичког компоновања са репетитивним клавирским акордима, што некако звучи веома романтично, а са друге стране дефинитно има много рејв и инди-поп елементата. Такође, обожавам да користим старе синтисајзере и ритам машине! На пример, у већини мојих песама можете чути стари Linn друм програм за ритам машину. Дефинитивно морам себе да ограничим у коришћењу опреме кад стварам музику, јер бих у супротном вероватно завршио са Грегоријанским хором и целим оркестром… А нико, укључујући и мене, то не жели да чује.

И, да ли постојимо?

Петер Зирбс: Још увек не знам. Постоји једна интересантна хипотеза која долази до закључка да живимо у симулацији и до сада је још увек нико није оповргао. Али, будући да сам оптимистично људско биће: докле год осећамо, плачемо, размишљамо, смејемо се и волимо, ми постојимо. И надам се да ће тако остати још неко време.

Ваш нови ЕП “Он а Беаутифул Day” носи снажну пророчку ноту у односу на актуелна дешавања у свету. Будући да сте рад на њему започели пре пандемије и изолације, шта је била „оригинална“ уметничка идеја за нове композиције?

Петер Зирбс: Био сам у прилично апокалиптичном расположењу и хтео сам да направим албум који је мрачан, али који ипак улива наду. Климатске промене и светска политика, на пример, тешко да могу да учине да се НЕ осећате апокалиптично. Али, то је било пре коронавируса. Када је почела изолација осетио сам како морам да „променим плочу“, да будем оптимистичнији. Чинило се да се, заправо, апокалипса управо одвија и деловало је сувише банално да идем у том правцу. Тако да су моји страхови и осећања ту, али на много личнијем нивоу. Желео сам да људима (и самом себи) пружим наду и снагу. Један занимљив податак – песма “Лоцкед Ин” настала је пре изолације која нам се десила због короне и нема никакве везе са тим. Инспирисана је једним старим интервјуом са великом Ницо (коју већина људи зна из Велвет Ундергроунд, а која је заправо прото-готик икона) у којем је говорила о свом двогодишњем периоду изолације у стану, живећи само на дрогама и нарученој храни.

Нове песме имају Ваш препознатљив музички идентитет, али чини се да сте отишли корак даље када је реч о уметничкој слободи. Какав је Ваш утисак, да ли се у последње две године десила нека промена у ономе што радите?

Петер Зирбс: Никада нисам био у стању да исту ствар урадим два пута. Буквално сам морао да се променим. Такође, радим на својим страховима и неким глупим моделима понашања, па се и свака моја лична промена огледа у мом музичком стваралаштву. Коначно, али не и најмање важно: људи и догађаји око мене мењају и моју перцепцију, па тако и оно што радим.

Недавно сте у једном интервјуу изјавили како у погледу музичких стилова за Вас никада није било „или/или“ и да целог живота „седите између две столице“. Како се сналазите?

Петер Зирбс: Заправо је немогуће седети између две столице. Човек само може да се нада да ће се оно што ствара допасти што већем броју људи. Добра ствар у данашње време је што је много лакше доћи до публике, јер велике издавачке куће имају много мањи утицај него пре 20 година. Понекад пожелим да сам се оријентисао ка, на пример, панк рок или метал музици, око којих постоје дивне заједнице, са којима је лако повезати се. Са овим што радим морам да градим заједницу и да дођем до људи надајући се да ће уживати у мојој музици. Узгред, обожавам њу вејв и панк рок, ја сам дете раних осамдесетих и то време ме је снажно обликовало.

Када говоримо о музичким стиловима – ако бисте одлучили да снимите албум потпуно другачији од свега што сте до сада радили, како би звучао?

Петер Зирбс: Добро питање. Заиста не знам, али било би доста панк рока и њу вејва. Са друге стране, волео бих да радим са оркестром једног дана, али још увек није време за то. Ипак бих почео прво са неким камерним квартетом.

Између првог албума и актуелног ЕП-ја снимили сте сингл под називом “Белграде“. Имате ли неку посебну везу са нашом престоницом?

Петер Зирбс: Први пут сам био у Београду у априлу 2019. Додуше, на пропутовању кроз Европу крајем осамдесетих година провео сам неколико дана и у Београду, али био сам потпуно без новца и спавао сам на железничкој станици. Још увек памтим јако љубазне људе, који су тада делили храну и пиво самном.

Када сам дошао у априлу прошле године, био сам одушевљен добрим вибрацијама, културном живошћу града и људима. У поређењу са тим Беч подсећа на музеј, додуше леп и удобан. Али Београд се чини много млађим од Беча, ноћу је скоро једнако жив као и током дана, што ми се заиста свиђа. Од прошле године велики део Београда носим у свом срцу. А фантастичну српску кухињу нисам ни поменуо!

Већ радите на новом ЕП-ју, можете ли нам рећи нешто о томе? Да ли припремате други албум?

Петер Зирбс: Након објављивања три песме које су у маниру инди-поп радијских нумера, време је за нешто уметничкије и експерименталније. Следећи ЕП ће бити претежно инструменталан и поново морам да померим границе и оквире. Морам да изненадим и себе и своју публику, само тако оно што радим може да буде свеже и искрено. Мислим да ћу пре другог албума објавити још неколико ЕП-јева.

Имате ли неке планове и жеље за 2021. годину?

Петер Зирбс: Дефинитивно бих желео да наступам поново уживо (видећемо да ли ће то бити могуће) и радим на томе да своје наступе учиним још интересантнијим. Већ имам неке откачене идеје и концепте. Можда звучи глупо, али желео бих да сви мени блиски људи остану здрави… физички и ментално. Такође, заиста желим да нам се не деси нешто попут светског рата – рат информацијама се већ увелико дешава. Имам и једну жељу која би се заиста могла и остварити: да долазим у Београд што чешће.