ВРАЋА СЕ НА МАТИЧНУ СЦЕНУ! Ивана Жигон поново у Народном позоришту - ево и КАДА је можете видети на позорници
Пажљиво је бирала улогу!
Између последње премијере Иване Жигон, Нушићевог "Др" у режији Јагоша Марковића, и недавног повратка на матичну сцену са улогом песникиње Ширан Ширази у представи "Иранска конференција", с редитељским потписом Иване Вујић, која ће се одржати 1. априла, прошло је доста времена, а шта се дешавало у међувремену?
Легендарни jazz и фусион састава први пут у Србији: Yellowjackets на Нишвилу
Стара и ретка књига из Адлигата у Чачку: Књига као огледало српске историје
- Остварила сам свој сан да управо на Великој сцени Народног позоришта режирам представу "Његош небом осијани", благословом патријарха Павла и митрополита Амфилохија. И тада глумим са Бојаном Пековић његове виле небеснице, и његове луче светлоснице... Било је и нових жанрова, историјских и духовних спектакала, које сам режирала и у њима играла, а у којима је учествовало и по 200 уметника, на челу са руским глумцима Никитом Михалковом и Николајем Бурљајевом. Али, и са великим српским глумцима који су, нажалост, у њима одиграли своје последње улоге: Мишом Јанкетићем, Јеленом Жигон, Тиком Арсићем, Миодрагом Радовановићем Мргудом, и то пред препуним Сава центром - рекла је уметница.
Ивана је на Сцени "Раша Плаовић" играла и мултимедијално поетско остварење, посвећено Десанки Максимовић. Сада се, како каже, званично вратила на позив Иване Вујић и националног театра.
- Тај позив премостио је многе неспоразуме и неправде, понајвише зато јер је Ивана дуго мислила која је то улога кројена баш по мојој мери. Инспирација писцу Ивану Вирипајеву била је птица феникс, а није тајна да сам ја успевала волшебно да се дижем неколико пута из великих искушења. Тим пре, овај повратак доживљавам као "други удах" - "второе диханије", како то дивно кажу наша браћа Руси. Тај израз објашњава оно стање кад се умориш при дугом трчању, али ипак не одустајеш настављајући упркос исцрпљености. И одједном добијеш нову снагу и елан. Речју, нисам одустала на путу свог уметничког "триатлона" - истакла је Ивана.
Како каже, иако се у овој представи радња одвија "у данашње сурово и прозаично време и то још у Данској (коју је Шекспир назвао тамницом)", играјући Иранку имала је привилегију да своју инспирацију пронађе у епу персијског песника Атара "Говор птица" из 12. века.
- Та улога песникиње легла ми је на душу јер се отела писцу из снажног осећаја да управо они људи и народи који су сачували свој мит могу опустелом човеку потрошачке цивилизације пружити "додир са васељеном". Вирипајев има јасну визију да мит није бајка, већ путоказ на путу нашег опстанка... Запевати на персијском и заиграти њихов ритуални плес "Сама" (који по својој симболици представља потрагу за светлошћу), на контрасту таме до ког нас је довела материјалистичка цивилизација - доводи до дрхтаја целог мог бића. Цео свој уметнички живот посветила сам том путу - истиче она.
По иранском календару, Нова година почиње на први дан пролећа. Прославља се већ четири хиљаде година, а њихов календар се сматра једним од најстаријих и најтачнијих на свету. То је још једна симболична нит коју је својом улогом исплела наша глумица:
- Иранцима на трпези 20. марта стоји проклијала пшеница као и нама за Божић, али и јаје као симбол космичког почетка без краја. Васкрсава овог пролећа у мени и бунт против свих неправди и жеља за истином, гађење од отрова из биолошких лабораторија, али и отрова оних духовних. Овог болног пролећа сведоци смо да се ипак не може уништити снага словенске цивилизације, јер док се забрањује Достојевски, у Напуљу се сликају мурали с његовим ликом. Давно нам је постало јасно да кроз страдање и разапињање заправо увек изнова васкрсавамо! - рекла је уметница.
Због свега овога, како каже, Ивана ужива на крају "Иранске конференције" док певам песму о блаженству душе међу звездама:
- Добила сам велику част и право да певам песму "Крик звезда" од сина великог композитора Хомојуне Кхорам, а преко изузетне иранске песникиње Соудабех Бабагап која је била мој ментор у раду на персијском језику и култури. Захвална сам јој за све што сам постигла. А да је мит "додир са васељеном" (како каже писац), и да се све старе цивилизације грле и додирују на самом извору, потврђује и фотографија песникиње Соудабех Бабагап са мојом мајком Јеленом, коју сам упознала - управо на Сцени "Раша Плаовић", где сад глумим иранску песникињу Ширин Ширази. Вредело је чекати, јер уметност је магија и насушна потреба да се хода усправан испод звезда. Само никад не смеш престати у то да верујеш - каже уметница.
- Задивљена сам што Ирански културни центар у Београду има већ 150 преведених и објављених наслова, непроцењивих поетских и филозофских дела на српском језику. У време кад глобус делује као маслачак у рукама групе хулигана, за мене је било лековито придржати се за нешто тако свето и неуништиво као што је поезија једног Хафиза, Румија, Хајама, Атара - истиче Ивана Жигон.