Кажу: „Добра реч далеко се чује“, ја кажем: „Искрен врисак још даље!“
Људи су изгубили себе у тражењу пажње. Сви желе да буду неко уместо да буду своји.
Читаоче, добар ти дан!
Моје име је М. Н.
и недељом ћеш читати
приче из живота
једног драгог
идиота.
Остани.
И дан данас размишљам између тога да ли људи ипак умеју да остану, али зато што нису судбински предодређени за ту особу они наставе свој живот или не умеју да остану и никада неће научити и ту се њихово поглавље у твом животу завршава. Ту су да прођу и оду.
Размишљам о томе јер времена нису више иста као када су била док смо били мали и доста млађи. Интерес међу људима је, верујем, одувек постојао, али да ли је одувек био у оволикој мери где већина људи урла на друге људе као какве звери у тами ноћи?
Постоје добри људи, али тихи су, а ови други су много гласнији од њих. Кажу: „Добра реч далеко се чује“, ја кажем: „Искрен врисак још даље!“
Људи су изгубили себе у тражењу пажње. Сви желе да буду неко уместо да буду своји. Никада нам неће бити боље док не будемо почели да размишљамо да треба да нам заједно буде боље. Морамо научити да волимо и поштујемо друге и да пажљиво бирамо људе са којима ћемо делити свој живот. Не треба губити наду. Читај, ћути, остани.
М. Н. (#sanjarsameseca, #bananesuzdrave)