ШТА ЈЕ АНДРИЋ КРИО: Ко је Јелена, жена које нема?
Иако је сврстана у приповетке, Андрићева „Јелена, жена које нема“ противи се основној карактеристици епског дела – не да се препричати, она нема фабулу. Она је као леп сан, који упркос силном труду, никако не може да се речима опише. Али ко је заправо била чувена Јелена?
Андрић, у првом лицу једнине, прича да своју Јелену најчешће виђа од пролећа до јесени, док седи у соби крај отвореног прозора, на путовањима, на празном седишту купеа, у предсобљу међу стварима, на улици. За ту визију неопходне су посебне околности, у Андрићевом случају то је пригушена светлост:
Андрић је у Београду у континуитету провео четири године током којих је живео у хотелу Ексцелзиор, интензивно пишући први део триптиха "Јелена, жена које нема". Ово дело је годинама стварало мистериозно питање ко је она које нема?
Андрић је волео девојке као играчке са недугим роком трајања. Међу њима је била и прва школована српска костимографкиња Милица Бабић, удата Јовановић. Она је сачувала Андрићева писма која јој је слао, док је још била у браку са Ненадом Јовановићем.
Упркос чињеници да је током три деценије познанства са грешном љубави, како је средина описивала његов однос са Милицом, Иво честим путовањима бежао од ње, још чешће јој се враћао на дружење с њом и њеним супругом.
Пуних тридесет година чекао је да његова Милица буде слободна како би се оженио с њом. Имао је шездесет шест година када се то десило, а она му је била прва и једина жена. Својим искуством као да је потврдио своју чувену реченицу: "Ништа не бива пре него што треба да буде."
Након венчања, Андрић више није крио да је пишући причу Јелена жена које нема имао на уму баш Милицу и с њом је свио и свој први прави дом у стану у коме је данас његов спомен музеј у Улици Пролетерских бригада 2а.