КОНАЧНО! Огласио се Џони Штулић и ОБЈАСНИО СВЕ! Ово су чекали МИЛИОНИ

Џони Штулић / Извор: Фото: YoutubePrintscreen/PETROVICPETAR

Поводом објављивања књиге која се бави њиме и његовим стваралаштвом, Бранимир Џони Штулић објавио је реакцију на платформи Сцрибд.

Бранимир Џони Штулић, ако је судити по овој реакцији, није задовољан садржином књиге Ивана Ивачковића "Између крајњојсти" и публицитетом који му је она донела, па је одлучио да се огласи на свом Youtube налогу. На трибини поводом представљања књиге учествовали су аутор Иван Ивачковић, професор Факултета политичких наука Душан Павловић и Неле Карајлић.

"Тај казанџија лаже! Онамо Хрват, овамо Србин" Џони Штулић БРУТАЛНО демантовао Шербеџију! Писмо запалило Балкан!

"Тај казанџија лаже! Онамо Хрват, овамо Србин" Џони Штулић БРУТАЛНО демантовао Шербеџију! Писмо запалило Балкан!

И ТО ХОРОР: Тарантинов омиљени филм из ове године је снимљен у Србији! (ВИДЕО)

ПОСТАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1 НАКОН ИЗЈАВЕ О ПОРЕКЛУ ХРВАТА: Џони Штулић ОТВОРИО ДУШУ (ФОТО)

Преносимо текст објављен на платформи Сцрибд, писан мешавином ћирилице и латинице:

"СВАКО У ЗАЈЕДНИЦИ СА СВИМА НЕРАЗУМНО СЕБЕ НЕЧИМ ВИШИМ ДРЖИ, ПА СЕ НА ТО И ПЕЦА И ПРИМА, ДОК СЕ КРЧАГ НЕ РАЗБИЈЕ, ЗБИЉА. А САД О ЈАДИМА.

Колико изречених бесмислица о мени на Сајму књига у Београду. На представљању доктората о мени кажу да сам био под утецајем Дилана и Бовија, што је из прста исисано, чисти нихил, везе са њима немам. Без Битлса највероватније не бих бенд радио, али музиком бих се бавио. Затим на трибини о мени панчевачка наказа вели да отиђох у Холандију јер ми одбише визу за Америку. Ја сам мислио посетити УСА и нисам добио визу (тај податак је нашао у Смејуријади, али посетити је превео као емигрирати, односно надода своје неуко тумачење), међутим, већ имадох немачку радну дозволу - свирах тамо - па се нисам много насекирао; као и то да сам остао због разочараности (а то је божја комедија), јер ми нико песме није приметио. Том приликом, додуше, није помињао да су ме други хранили и новце посуђивали пре него што сам богат постао и милионе страћио, па сад друге за то кривим, то јест да би ме Homer, да је жив, тужио због рада на његовим еповима (Хомер то сигурно не би учинио, откако би му онда Вјаса на врата закуцао). Заправо, кад промислим, тâ ретардираност иде руку под руку са враћањем Југе столеће унатраг - сад је бројем становништва ту негде. Ипак разлика је далеко већа, пошто је остали свет узнапредовао. Нема друге него преслицу у руке, или, као у Одисеји, свињари, козари и кравари. А просци ће дочекати своју керу на крају баладе, јербо све се понавља и кружи. Неле Карајлић опет изнесе тврдо уверење да је рокенрол у Југи био пројекат Савеза комуниста, могуће, будући Ју рок сцена имаде песме као да су их међеди из ЦК-а радили (што талентован народ са две леве ноге искористи).

У том смислу је и фраза - да најбоље уобличавах идеје своје генерације - ништа друго него - сви смо ми Тито - речју, мало морген, као што се и показало. Ја сам уобличавао своје идеје, а остали су били, како рекох, чисте амебе, које се сада уграђују у туђе не би ли себи дале, ако не одушка, а оно барем тренутно значење (кад смо већ живе, иако немамо појма зашто), пошто остадоше као рибе на сухом уз све своје школе. Мушице без главе. Сад, пишући овај летопис руководих се Тукидидовим начелом - са највећом могућом помњом истражити чак и оно чему сам лично сведочио. На пример, када би сада неко дошао на просторе бивше Југе, извана не би видео никакву разлику у поредби са такозваним развијеним светом, али изнутра је то већ сасвим друга прича, јер пре сто година Југа имаде девет посто индустрије, док сада знатно мање, да не кажем никакве. Под индустријом мислим стварање добара - ми смо оно што стварамо, говнар ће тада. Утолико је регија (јер тако се Југа сада зове) импресивна клоака, и по томе се може достојно носити са светом. Особно бејах, откада памтим, увек на врху света, и ништа ми није у Југи фалило, осим људи. То бејаше Југина Ахилова пета. Тако да у потпуности разумем древне владаре који су тражили вредне људе као кап воде у пустињи. Но и ту имадох среће, јер Тито беше господски човек, и под њим се чак и рибе множише, а народ и земља успеваше. Али кад напухане жабе то видеше, вратише Југу у столеће седмо, јербо, устврдише, тад се већ коњи поткиваше, што није спорно, премда, заправо, ни то није ништа друго доли откривање топле воде. Џаба се родише, дабоме. Тако ће други нараштај после Тита избрисати претходних петнаест векова - мислиш ли смањити, прво натегни, књига ће, тачније речено, Лао Це. Али на тој трибини о мени, дан пре затварања Сајма, закључе да је тај шездесет четврти Сајам, без обзира на почасне египатске госте, Нефертити и хијероглифе, ипак протекао у знаку Азре. И са правом (азра је староегипатска реч),јер представе пет издања о мени: Крореково изасланство, петоро моржева, Хорватову издркотину; панчевачки ретард своју (издавач му, Лагуна, добије награду за најбољег издавача); Каменко моју сликовницу; човек који докторира на мени своју (издавач Службени гласник); и особа која се представља за мог фана своју. И тако се чудним путевима божјим прослави моје појављивање на Сајму књиге (са Илијадом) пре двадесет четири године. Е сад, тâ варалица Каменко и даље устрајава да сам га позвао да ме слика не би ли тиме оправдао превару (два часа ме кумио и молио да иде са мном, и договор је био да ће га то коштати хиљаду марака и примерак издања који ће ми послати, али не само да ни цента не виђех од тога, већ и сликовницу, коју изда за своју фирму, купих својим новцима, а он, бојећи се мог страшног гнева, побегне у Америку), превару велим, и то подлу, ча у пару са Ивачковићем служи да опере не само сва поратна илегална српска издања него и Југотонова, то јест Крорекова (бандити и лопови међусобно веома добро сарађују); у чему је, дакле, фора? Нећеш вероват Аријадна, Тесеј ће, али пресвлаче се у моју униформу, премда знају да их Женевска конвенција не штити у том случају. Докторат о мени се опет уклапау једначење Сиктинске капеле са зидним колажом од тоалет папира, јер данас докторат о мени, а колико сутра појам да то нису мушки жуљи стекли, већ да се, заправо, ради о жени (или што се тога тиче, мајмунима на грани, кад се ионако Дарвин слави). Елем, тâ је сликовница неуспела и двапут гора него дотична из деведесете не зато што негативи у међувремену изгубе каквоћу, него што је приликом развијања неко упалио светло, те се ликови нејасно стапају са тамном позадином у широком козмосу. Речју, за листање је уврх главе довољно и пет минута (човека очи заболе од напрезања), међутим, Весићев надопуњени есеј о мени подсећа на Борхеса, ако је дотични, уосталом, творац јужноамеричке научне фантастике, и премда је само на три странице, по две стране на свакој (са лица и наличја), значи дванаест редовних страна, ипак захтева петнаест минута читања, утолико је форте тог издања. Ја ћу се позабавити једино неким ситницама које нису тачне, ма биле и фантастичне. Надимак Џони није по Џони Пантеру из стрипа, него (заменом а у о) од Ђани (Моранди) - тако се назвах (а нисам погрешио, мислим, јербо не певам ништа горе од њега) одмах по доласку у Загреб јануара шездесет седме. Нисам био "дете система," а камоли да сам јоште марљиво испуњавао своје обавезе, кај год - била ми је довољна двојка или тројка да се провучем онако реда ради (нашто би се, наравно, моји родитељи шлогирали). Однос са оцем (мимо шлогирања) није уопште обележио мој живот и пресудно (како творац есеја хоће) утицао на мене, нити је међусобно непоштовањ е права реч за шлогирање - српска хисторија је пуна таквих ствари, стога писац есеја суди по себи. Родитељи јесу из Нина,али Нин није у залеђу Задра, већ баш обратно - нити су Нињани ишта тврђи или сложнији од осталих, дапаче, моји беху рођени бунтовници и ништа са Нињанима нису имали, као ни ја (у попису становништва се изјашњавасмо као неопредељени). Отац ме није послао у војску; он је имао свој живот, а ја свој - ако и морасмо прометовати. Што се тиче Загреба, нит ми се град подсмевао, нит сам се ја поломио да ме ико прихвати - ту смо нерешено. Мувис сам снимио јер сам се тиме бавио (ником се нисам светио), пошто без рада не могу, а наступи ми требаху да бих се у форми одржавао - што потврдих са стотињак концерата у години дана по доласку. Много сам зарадио, али скоро ништа од тога нисам видео - то што добих може изгледати огроман износ тима ча се продају за сендвич и сок, али помен моје растрошности од тих који ништа о мени не знају није због тога, него због отупљивања оштрице мојих просведа, односно скривања пљачке и отимачине мога, нападајућ ме заузврат било чиме ме дохвате, та ратујемо, забога. У Југо рату изабрах своју страну и са бандом се не мирим, за разлику од писца есеја којем је банда вшеч; а тако и примедба да о рату нисам ништа рекао (јок, ти си) и као да се ништа није догодило - опет суди по себи. Што се тиче крвних зрнаца, прадеда ми се звао Филип, али због тога не мислим да сам Вишњић (и како могу бити Хрват кад нисам Србин). И за крај оно што критичари као папиге понављају, да је публика препознала искреност - какве везе има искреност са мелодијом и текстом, кад је уметност потпуно неискрена у поредби са природношћу, иначе се не би тако звала. Стога, нит ме хвали, нит ме кори, курвин сине, јер све што ође изрече, зна се то, болан, отприје.

Укратко, све ове горепоменуте ствари су добро усклађене; сваки од писаца је добио свој део мога блаћења и видљиво је да се не преклапају, што се не би могло рећи за поновно Крореково (у Србији Југотоново, јер задрже своје име, као да им није за четири године ратовања слоган био: Тјерај банду!) пуњење њихових дућана Азриним дисковима, што није ништа друго доли прање и легализација у новим околностима моје украдене имовине и средстава (сруше Југу и побију боље од себе да незамењиви постану). Стога не чуди свакодневна Шкаричина медијска промоција, где му се, као овлаш, подмећу унапред договорене поставке (а он се скромно и чедно успија као млада) да је Штулићу дао први ексклузивни дискографски уговор (који јаникад са њима нисам имао, та и сâм, пре који месец, гостујући на ТВ Н јединици, изјави да то беху типизирани уговори, као и са сваким другим, пошто ексклузивне имаху само Дугме и могуће још ко, али ја засигурно не), јер цели тај несувисли разговор из Јутарњег листа беше и наручен само због тога (и да исправи то што извали на Н јединици, да му је уз мене хоби посао постао, сад је то да му је хоби запослењем посао постао). А тек да је он нешто дао као партијски секретар у југословенском национализираном предузећу од посебног друштвеног значаја у којем се запослио као полицијски кадар из проверене и доказане уставобранитељске обитељи (види се), која у неко доба промени презиме Скочибушић у Шкарица, јер буве по њима скакаху као мухе по магарцима. Вук у јањећој кожи длаку мења, али ћуд никада. А тако и ономад рече да зна да ми Пађен носи новце, да би се исправио како је тâ могућност у неко време постојала.

А у Југотон завирих први пут негде децембра седамдесет девете са синглом, покуцавши на врата и помоливши нос унутра, али остадох на прагу, мислим, не би ништа од тога, наиме, осим носа показах и сингл уз речи: да ли вас то занима, но, пошто бледо гледаху, затворих врата и стварно се не сећам да је Шкарица за мном скочио (што буде пар најберићетнијих корака у новијој повести), али вероватно је тако нешто било, јер иначе не бих опет тамо навратио почетком следеће године са снимкама са живог наступа. Заправо, намеравао сам крајем тê седамдесет девете, по изласку сингла, поћи до Љубљане (и Крлежа онде тиска прво издање својих Балада Петрице Керемпуха), али реда ради одох до Југотона, не зато што, како Шкарица вели, то беше највећа глазбена фирма (о чему нисам водио рачуна), већ зато што ми је Дубрава била ближе од тога. Разлог је био тај што ме чекао усиљени марш са ранцем од четрдесетак килограма (јер имадох седамдесетак готових песама), а снимити тê песме бејаше равно ступању са чутурицом за воду (од целокупне опреме). Надаље, хтедох се макнути са локала (из Загреба), будући дотле направих све што се могло направити и Југа ме чекала - Азра се, уосталом, таква и показала. Дакле, скинух тај ранац и похраних га у Југотону, нашто га они отму и присвоје, иако нисам Мирко Марасовић нити Анте Топић, а камоли да ми Броз изради кључ за провалу у загребачку катедралу...

Уставне промене седамдесет четврте запосле нови вал партијских секретара: Дрпиће, Кухаде и Скочибушиће, вала. Знају газде ча им ваља.

Штулић: Бреговић није певач, касни за мном читаву деценију, за њега сам шпанско село!

Горан Богдан: "Некада смо били поносни на АНДРИЋА и ТЕСЛУ а данас се у РИЈАЛИТИМА ругамо малом човеку"

АПОКАЛИПСА! У Јубиларном 400-том броју легендарног стрипа, Дилан Дог и Гручо ће се ВЕНЧАТИ! (ВИДЕО)

И тако почетком фебруара следеће године донесох живе снимке, али то није било довољно (као ни јесенска турнеја по Хрватској седамдесетосме за коју Стублић тек однедавно, под старе дане и с једном ногом у гробу, вели: Ви не можете ни замислити колико је то била велика ствар. И јесте, ако се узме у обзир све потоње, пошто тâ турнеја направи не само Филм него и Полет, дабоме), јер по преслушавању рече Шкарица да начиним демо снимке, па то у марту, посудивши новце, и учиних, укупно четири песме, мислим, и тек се онда (и чувши у међувремену Азру у Лапидарију) кобајаги преломи, иако, на пример, држах рекорд Студентског Центра са хиљаду и по проданих карата сасвим ауторског програма, што дотле бејаше незамисливо, толико песама које нису личиле ни на шта, мада добра роба (Азра за домаћу сцену беше оно што Битлси за светску, а то још више Нирвана потврди малтене у јоту, као Азрин клон, једанаест година потом). Све ово кажем не зато да се хвалим, него зато што су после мене (мог успеха) сви који би узели шерпе у руке долазили до плоче без икаквих наступа, чак и кад нису имали оно у гаћама (београдски Нови талас букне после тог Азриног августовског концерта, као и сарајевски одмах потом након септембарског скендеријског појављивања). Свеједно, залуд им труд, сви заједно нису продали више носача звука од мене до данашњег дана, укључив и све Југотонове саставе (сем Дугмета и могућег којег сингла Сребрених крила, који је, као сингл, ипак био много јефтинији од албума), стога је на мојој отетој имовини и имену саздана целокупна глазбена индустрија, која је са мном и кренула; Скочибушић, рецимо, постаде уредник на мени, а одскора и суперстар ласкањем патуљака са насловних страна и системских звери.

Ипак понешто измени своју изјаву (да зна да ми Пађен доноси новце), рекавши да ти новци требаху бити уплаћени на Пађенов рачун (будући Пађен у неком часу буде у вези са мном), створивши тиме још веће замешатељство, јер онда би Пађен плаћао највећи порез на Балкану, па му ни гостовање у Великом брату не би помогло од чистог банкрота, дапаче, преостало би му само исељавање из Хрватске. Међутим, кад смо већ код тога, Хрватска је у деветнаестом столећу удвостручила своје становништво са милион и по на три милиона, да би онда у двадесетом веку задржала слаби позитивни прираштај, а концем истога, по дичном осамостаљењу, наскроз пропала. Из чега следи да као коњушари још могу како - тако, али као коњаници никако. Надаље, признаје да то беху типизирани уговори (студент сервис папири, довољни хрпетини пластичних луткица, мислим, једнократних певача), међутим, ни речи о томе да постојаху и ексклузивни (као, на пример, са Дугметом), ча би једини унеколико вредели, па чак и у том случају на тачно одређено време (као и у фудбалу). Тако им се, као Аварима, приправнички шестомесечни папири студент сервиса покажу богом дана света крава пословања, то јест муда под бубреге. Не чуди да се запослио као правник (ако је дипломирао како је и војску служио, будући неспособан, премда му очито ништа не фали), јербо устврди да ја не разумем пословање, што је чисто силовање из најнижих побуда (Феничани би изнели на жал предмете трговања и чекали са сигурне удаљености да домороци изнесу противредност тога, да би тек по обостраном задовољству отпловили дома). Јунак би се звао ко би ишта са њима имао, а камоли пословао. Отуда и исељавање, дакако. Језикословно се од села није макло. Далеко је моје село мало, далеко си мој родни крају. Но том дуплирању пучанства у деветнаестом веку највише кумоваху досељеници из других делова Аустроугарске, који се у двадесетом столећу поново врате тамо одакле су и дошли, да би их надоместили углавном лажноаварски делови...

Елем, каже Шкарица да ме не осуђује (после свега) и да имам право на свој живот (увиђајно од њега, као да он мене направи, а не ја њега), и да му је једино жао што сам се непотребно набацивао у неким својим иступима блатом на своју бившу твртку и њега (у којој се никад не запослих, унаточ томе што је творницом уљудбе начиних, дапаче, Југославија беше тâ бивша твртка коју су они срушили, а не ја, настрану блаћење; и како само подмукло и отровно лаже за непотребно набацивање, отевши све моје, не само имовину него и милионске износе, док мени преоста монтекристовски крст и подземље, од чега звездано живи са свим поч астима на обе стране, пословични вук у јањећој кожи, брале), али, док смо радили, вели, био је сјајан, без икаквих захтјева, њему је било најважније да добије студио, да му студио буде на располагању, што се каже, ноћ и дан, колико год он то треба... Чик да ти поверујем, риста, дакле, то деломично, али само деломично буде случај једино пред рат са Рапсодијом и Балегарима, због распада система и због тога што сам на улици тражио сниматеља (у оба случаја промених два студија, па се тако Балегари усниме по дану са Долбијем А у једном, а миксају по ноћи без Долбија А у другом, што је захтевало негативну еквилизацију; утолико ноћ и дан - јадно стање у којем се нађох беше више смејурија него насушно сазнање), али све до тога апсолутно није, јер Сунчану страну улице, Филигранске, Фазане и Срастање сâм организирах и снимих у најкраћем могућем року на свој потицај и ризик и у колодворским условима, са чиме Југотон није имао баш никакве везе, дапаче, издали су их само зато што сам ја то условио и свој посао водио(а успех ме је покривао), док то њих ништа није коштало, сем накнадно плаћеног студија и дословце ничег више (што је заправо био њихов удео у шестомесечној експлоатацији), све остало сâм плаћах од таксија до организације, да не спомињем животне трошкове који бејаху много виши од цене студија, отприлике у сразмери шестомесечног искориштавања спрам доживотног удела, и никад ништа нисам њима продао нити, у другу руку, од њих динара узео, сем једног зајма за инструменте, који су одмах са дебелим каматама наплатили од Сунчане стране (а ти горепоменути албуми беху најпродаванији, остваривши и највећи приход), док су живи албуми најјефтиније снимани, понаособ у два дана, и сходно миксани, кад већ постојаху тонска кола предвиђена за тê намене, и кад већ Југотон беше национализирано југословенско предузеће посебног значаја - не због културе, већ због пљачкања - у самоуправном социјализму у којем се без своје кривње затекох и у којем остваривах приход својим умом, песмом и средствима - одслуживши војску - за разлику од партијских секретара попут њега, док је сав приход и после тог шестомесечног рока (све до данашњих дана) ишао њима, то јест газдама, будући светска револуција кошта. У том светлу доиста заслужи све тê Порине и награду за животно дело, колико и бранитељи за тиху замену становништва, или, ако им се то не свиђа, за самоубиство - проклета могућност избора мора да постоји - одиста великодушно од газда, риста.

А раја видела да се коњ поткива, па се опазив намерно остављено дуго уже сама обесила.

Казах већ да сам до свог одласка, осамдесет четврте, добио од носача звука тек десети део оног што ми припада, по тим папирима студент сервиса (толико су несмиљено крали), после осамдесет седме, по свом повратку, ни то, а онда рат и пораће своје учине, те се нађох у горем положају него на почетку каријере, јер онда барем свирах, кад већ ништа немах, а деведесетих и после тога спадох само на то да ништа немам (чак ни за боје, а камоли за платно и оквире, кад сам већ сликар, дабоме). Стога у тим околностима наставих рад онако како беше једино могуће, црткајући угљеном по цигли своје дојмове (што се хелотији не допадне, док мене чисто за то заболе), речју, Југотон никад ништа за ме, а камоли за посао, није учинио, ја сам све своје плаћао, сем што је шаком и капом од мога крао, канда му страхобални приход од пада секире у мед није достајао, а толико им се осладило да су и под маском Крорека наставили још безочније; Слиниша и Бабоједац постадоше главне звезде (кад већ других нема); све пређашње дискографске куће су пропале, ако и постоје, а само ова два, ча се курче да су са мном радила, успевају, као и Ваљак, што на темељу двоседмичног вежбања са мном пуни београдску Арену - несумњиво је нешто у вези са главом, ако се куцкате по челу. Јесте, кад си у дреку, набациш наочаре на нос и издаш књигу, на пример, у Шкаричином случају, Творница глазбе у другој књизи, есеј о Стублићу напише Јерговић, док Слиниша ту и тамо ставља уредничке опаске; нема везе са писањем, једва се потписат знаде.

Штулић је могао написати најбоље ствари, али тко би за њих чуо да није било Југотона, каза Шкарица, то јест Скочибувић, односно Јањевук, за Вечерњи лист јануара две хиљаде осамнаесте.

Наравно, тако је како је, другачије не би ни могло, али да размотримо што би било кад би се козе бријале. Као прво, песме ми омогуће турнеју већ седамдесет осме, што подразумева чујност, без обзира на ваљаност разгласа. Надаље, живим наступима прибавих довољно слушатељства, дапаче, оно се умножавало из месеца у месец, утолико да је не само Полет, него и Чорба настала као одговор на тâ збивања (јер и ми коња за трку имамо), ча започну још и пре тê турнеје, иначе до ње не би ни дошло. Но сасвим је извесно да Ш карица не би постојао. Ја бих овако рекао. Са Југотоном се уопште нисам усрећио, дапаче, немогуће је горе проћи. Мимо тога, несумњиво бих до осамдесет друге са истом поставом наставио прангијати (до њиховог одласка у војску), те бих, по свој прилици, до тог часа снимио албум негде другде, будући тê ствари постојаху у Југи и пре мене, а и свакакви успеваху (иако нико на мој начин). Рачунам да би тај албум био звуковно на равни првих синглова. После тога, до осамдесет четврте, зацело бих снимио и дупли албум, а онда до деведесете и још покоји, јер све што направих до свог одласка осамдесет четврте би се само продужило за шест година. Дакако, пре рата бих се макнуо из тê земље, као и милиони потом, али не бих горе прошао, унаточ томе што бих мање грађе оставио. Након тога би све било као што је и сада, једнако би се показало, пошто су песме основ свега, ако се мене пита.

Ипак две би ствари, по својој прилици, боље испале: снимке (што је најважније), и порез не бих навукао, а то је уско повезано, јербо су ме напросто искасапили (прва два албума, то јест три плоче, а ни касније уопште није било сјајно, чоче) па ми није друго преостало доли им улетети у комбинацију. Остало би исто, мислим, било, пропаст се не би избегла, овако или онако.

Заправо, узме ли се у обзир да је Дугме стигло у Југотон на темељу једне песме (Кад бих био бијело дугме) снимљене у Сарајеву, која се, додуше, вртила на радију, премда без икаквих живих наступа да их великим направе (као мене), значи веома слични Крилима и Казалишту (медијски бендови), онда је Скочибухићево скакање за мном чисти пичкин дим (Дугметује у почетку највише помогла, односно на руку ишла, као и Хусу Салијерију, политичка клима седамдесетих, кад се југословенство ширило углавном кроз Босанце, пошто Срби и Хрвати потезаху на своју страну). Тако, Дугме најпре постаде велики медијски бенд, па тек онда крену на доказивање, као и Чорба, која то правило до бесвести спроведе (без иједне песме за разлику од Дугмета). А тај приступ и сви остали преузеше, малтене до једнога, дакле, пуко позирање, реклама и сликање. Стога Барé исправно примети, обрецнувши се на ме, да желим уништити хрватску (југословенску) дискографију, јер повучем ли своје отето, лишавам их не само пролећа, већ и лета (Гелон Сициљанин, наиме, тако Хеладу, лишену његовог савезништва за Ксерксове провале, успореди са годином лишеном пролећа, рекавши гласницима нек поруче Хелади да јој је одузето пролеће из године, пошто је пролеће најцењеније доба године, управо колико и моје песме наспрам роцк заоставштине).

ЗА ИСТОРИЈУ! Најлепше љубавне песме легендарни Џони Штулић посветио је овој жени! (ВИДЕО)