У шестој деценији направио дете девојци од 19 година, пријатељу преотео вереницу: Живот овог спрског песника деценијама касније интригира
Живот какав не живе сви.
Љубавни живот Јована Дучића заслужује филмску екранизацију. Писао је најлепше љубавне песме, а приватни живот су му обележиле бројне бурне афере.
Књижевник, дипломата и академик иза себе је оставио дела која га вечно чувају од заборава, те и после више од 80 година од смрти, о његовим стиховима се свуда прича. Слови за једног од најзначајнијих лиричара, зато на помен његовог имена одмах помислимо на прелепу љубавну поезију. Али, мало ко зна да је чувени Дучић имао веома буран љубавни живот. Овај стасити и лепи Херцеговац сматран је за великог заводника, али да ниједна жена није успела да укроти његово срце - никад се није оженио.
Скинута му је гардероба, везан је за колац и жив спаљен: Ђордано Бруно горео због свог "забрањеног света"
Прича о скривеној ћириличној књизи и заборављеном српском песнику Григору Витезу: Да ли се сећате песме "Како живи Антунтун"?
Сви мужеви су је варали, два пута је побацила јер ју је супруг тукао, а и после смрти важи за најлепшу глумицу свих времена
Шантићу преотео вереницу
У његовим делима не можемо да одгонетнемо да ли је он писао о жени као бићу које воли или презире, али то вешто крије.
Свом пријатељу, Алекси Шантићу завео је вереницу. Нико не зна да ли је то урадио из хира или заљубљености. Због недопустивог потеза изгубио је великог пријатеља, а после одласка у дипломатију прекинуо је и сваки контакт са том девојком. Романса је била кратког даха, а Дучић се у тим моментима није показивао у добром светлу.
Прву љубав никада није заборавио
Када је основао аматерску драмску групу у Бијељини, централни догађај је тада била Светосавска академија. Управо на тој свечаности Јован упознају своју прву љубав - Магдалену Живановић, ћерку чувеног трговца која је била много лепа, те није ни чудо што је згодном Херцеговцу одмах запала са око.
Убрзо су добили епитет бијељинских Ромеа и Јулије, веридба је уследила 1893. године. Њихова љубав је постајала све већа, а под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, откривши невероватан таленат. због ког је постала и прва бијељинска песникиња. Међутим, живели су у времену када се класне разлике нису праштале, те Магдаленин отац није дозволио да се венчају.
Иако су се много волели, нису успели да превазиђу препреке које су им наметнуте. Јован се убрзо сели у Мостар, али није престајао да пише Магдалени.
"Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се са тобом, а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју", писао је песник. Називао ју је "једином на свету, рајем у грудима и срећом небеском".
Са друге стране, на њеном гробу стоји натпис: "Овде почива Магдалена Маги Николић-Живановић, прво надахнуће песника Јована Дучића и сама песник."
Направио дете девојци од 19 година
Дучићев љубавни живот укључује и љубавну авантуру у Берну са младом Швајцаркињом, госпођицом Фогел, која се породила 1925. године. Њена мајка, госпођа Фогел се писмом обратила министарству, наводећи да је са поверењем примала у кућу Дучића који је тада већ прешао педесету, да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу ћерку Антонаету и да он мора да призна дете и обезбеди му издржавање.
Дучић никада није признао дете са госпођицом Фогел. Касније су дати докази да је то дете заиста било његово, али Жан Александр је о свом пореклу и оцу ћутао све до смрти.
Велика несрећа човекова је што живот почиње младошћу, а завршава старошћу, јер би живот био неизмерно савршенији ако почиње старошћу, а завршава младошћу.
Многи Дучићеви стихови носе дубоку поруку
- Наше мржње шкоде нама, више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата – и ви сте после тога несрећни и отровни; а говорите пола сата о њему добро, па чак и кад то не заслужује, и бићете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи.
- Старост, болест и сиротиња уједињене - то је неоспорно највећа и коначна катастрофа једне људске судбине.
- Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже.
- Чувај се онога који поружни када се смеје.
- У љубави не страдају само људи који су меког срца, него, напротив, највише страдају баш они који уместо срца носе своју грубу себичност, свирепу жељу да освоје и потребу да деспотски завладају.
- Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати је изградити боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је доиста, она може још донети мушкарцу неизмерно пуно радости.
- Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него мушкарац, јер зна да је не контролише само једно лице, него цело друштво, и породицу, и све остало што су људи подигли против жене.
Србија Данас/Stil.kurir.rs