МОЈИ ФИЛМОВИ ЋЕ МЕ НАДЖИВЕТИ: Овако је говорио легендарни Љубиша Самарџић
Оставио је неизбрисив траг у филмској уметности.
Легендарни глумац Љубиша Самарџић преминуо је синоћ, у 80. години.
Самарџић је оставио велики траг у југословенској и српској кинематографији. У свом последњем интервјуу за "Novosti.rs" говорио је о награди "Златни печат" коју Југословенска кинотека додељује за допринос филмској уметности.
- Ући у ред великих имена светског и српског филма, у Југословенску кинотеку, не значи ништа друго већ да ће сва дела која смо направили надживети наше животе. У овом значајном тренутку не могу да заборавим и да не захвалим прво својој супрузи Мири за немерљиву помоћ, као и многим колегама, редитељима и продуцентима са којима сам освајао и градио шаролик и богат свет интересовања, у сва три рода филмског стваралаштва. Велику захвалност дугујем и редитељу Бранку Бауеру, за подршку мом првом редитељском филму, "Небеској удици". Отварајући премијеру у загребачкој кинотеци, Бауер је рекао: "Увек сам се јежио кад видим глумца иза камере, а ову прву Љубишину режију у целости потписујем!"
Ако бисте морали да изаберете само једну одредницу, ону која највише чини "ваше срце", како бисте себе данас представили - као глумца, редитеља или продуцента?
- Тешко је рећи где ми је срце. Док сам био глумац, и док сам до дубоко у ноћ учио напамет текстове улога, да не бих црвенео пред екипом и колегама ако их не знам, трудио сам се да разумем и осетим све те ликове, и да им се увучем под кожу. А када сам много година касније одлучио да уз подршку мог сина Гаге и породице променим колосек, да се посветим продукцији и режију што је такође врло узбудљиво искуство, питао сам се како открити тај нови "стваралачки пут". Времена су тада била, како би народ рекао, "причало се, не поновило се". Ненадано сам нашао инспирацију у роману "Убиство с предумишљајем" великог Слободана Селенића. Написао сам тритмент који је он с дивљењем прихватио, и снимио сам филм који је красио нашу продукцију. Селенић, нажалост, није дочекао премијеру, али смо филм посветили његовом великом имену. Тако је почела моја "друга каријера".
Филмови које сте потписали као продуцент и редитељ фокусирани су на судбине "малих људи", који се не сналазе и који су готово увек губитници. Шта желите да покажете причама о интимним страдањима?
- Бавећи се филмском уметношћу толико година, схватио сам да истинске уметнике занимају превасходно поражени, унижени, унесрећени, посрнули, они који живе у тескоби, чемеру и јаду сопствене судбине, који не могу да зауставе точак историје, и не умеју да спасу своје животе. После свега што сам открио и осетио у овим мојим дугогодишњим токовима живота, јесте да је све ситно и безначајно, осим Човека. Тај Човек био је и остао свет мојих интересовања, и свашта сам научио од филма. Пре свега, да и сам будем бољи, и да на свет гледам топлијим очима. Наградом "Златни печат“" Кинотека је потврдила честитост и достојанство тих мојих филмова. На томе сам најзахвалнији.
Да ли данашња продукција у новим државама које су створене,може да се мери са остварењима из "златног доба југословенског филма" или можда губи ту "трку"?
- Ниједан филм из Србије последњих двадесет година није закорачио у сале највећих фимских фестивала у свету, осим остварења Емира Кустурице у Кану, и мог филма "Небеска удица", који је отворио јубиларни фестивал у Берлину, раме уз раме са филмом Вима Вендерса. Ма ко шта данас мислио о некадашњој Југославији, у њој су цветали сви цветови - рађали су се велики ратни филмови, као што је "Битка на Неретви", која је била у главној трци, међу пет кандидата за Оскара, а паралелно са њима настајао је и нови стваралачки покрет смелих и храбрих филмова. Они су својом тематском свежином, чистотом и храброшћу освајали највеће награде у свету. Најуспешнија филмска година те велике домовине била је 1967. У Пули, да човек не поверује, почасни круг ка успеху трчали су "Скупљачи перја" Саше Петровића, "Јутро" Пурише Ђорђевића, "Бреза" Анте Бабаје, "Буђење пацова" Живојина Павловића, "На папирнатим авионима" Матјажа Клопчича... У новије време, млади редитељи схватају сва искушења времена коме припадају, али ми је жао што ниједан од њих није докучио мрак над Србијом, као да им за то фали храброст!