На данашњи дан преминуо је Петар Лубарда, уметник који је победио Далија и Пикаса
Препородио је југословенско сликарство, а његова смрт је остала мистерија.
Петар Лубарда је рођен у Љуботињу, код Цетиња, 27. јула 1907. године.
Био је један од најзначајнијих ликовних уметника 20. века, редовни члан Српске академије наука и уметности и спољни члан Југословенске академије знаности и умјетности.
Певачица коју су НАЈПОЗНАТИЈЕ ПОП ИКОНЕ СВЕТА желеле да упознају, а остала је мистерија многима - "Дивље створење", а њене песме су безвременске
Погледајте како је Јован Дучић писао о Албанцима: Проклети су међу народима, живе у земљи крвне освете
Основну школу је похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Шибенику, Сињу и Никшићу где почиње да слика. Студије сликарства започео 1925. године у Уметничкој школи у Београду, а наставља кратко у Паризу 1926, на „Ацадéмие дес Beaux Артс“. У Црну Гору се враћа 1932. и исте године долази у Београд. Прву самосталну изложбу имао је 1925. у Никшићу а потом 1927. и 1929. у Паризу и Риму. Од 1927. године учествовао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Био је члан Друштва српских уметника „Лада“ од 1938, групе „Самостални“ од 1951, као и УЛУС-а, УЛУЦГ-а и СУЛУЈ-а. Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Немачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра стрељали су партизани, па је извесно време, као идеолошки неподобан, имао проблема у уметничкој каријери.
Од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду. Године 1946. одлази на Цетиње где учествује у фомирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори. Отвара се Умјетничка школа на Цетињу у којој је био предавач и директор. Школа се у периоду од 1947. до 1948. премешта у Херцег Нови. У Београд се враћа 1950. године где остаје до краја живота. Дописни члан САНУ постаје 1959, а редовни 1961. године. У САНУ је оставио писмо у којем захтева да се при сваком излагању његових дела обавезно нагласи да је по народности Србин.
Преминуо је на данашњи дан, 1974. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Године 1997. установљено је највеће признање „Петар Лубарда“ које се додељује за ликовну уметност у Црној Гори. Сликарску заоставштину поклонио је Београду 1973. године. Био је ожењен Вером Лубардом, а њихова кућа је претворена у легат (Легат Атеље Петра Лубарде).
Сликарски пут великог уметника започиње тамо где је рођен – у црногорском кршу и брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију. Практично, у свему што је сликао, као пластична матрица може се идентификовати тај први визуелни пејзаж који га је од рођења окруживао. Као да се у сваком од каснијих знаменитих циклуса враћао линијама, облицима и колориту крајолика који је понео и носио ма куда да се кретао – Црном Гором, Србијом, Европом или светом. Почео је да слика на својеврсни реалистички начин који је већ попримио светло-тамне валерске односе светла који су трагали за наглашеним говором сликарске материје. Драматика сликарског призора подигнута је на прелазу тридесетих у четрдесете године, а симболично је видљива у Закланом јагњету (1940).
За ову Лубардину слику многи критичари су истакли да по суровости призора наговештава катаклизму Другог светског рата. После рата, Лубарда се упустио у дотад непознату авантуру у српском и југословенском сликарству отварајући потпуно слободне путеве креативности, најпре у маниризму колористичког експресионизма, у коме је форму редуковао до границе препознатљивости, а одмах затим је своје сликарство увео у асоцијативну и апстрактну фазу која је дефинитивно обележила не само његов опус, већ и целокупно сликарство на овим просторима у другој половини 20. века. Током трајања рата и неколико година потом, Лубарда није стварао њему типична дела високог интензитета и биографи сматрају да у том периоду није створио велика дела јер је био у депресији, што се одразило на његово сликарство.
Од историјског значаја је била његова изложба одржана 1951. године у Галерији УЛУС-а у Београду, којом је препородио југословенско сликарство и која је показала цео програм обнове нашег сликарства после епохе социјалистичког реализма и открила тај танани прелаз из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију. Нека од најпознатијих дела из тог периода су Битка на Вучјем долу (1950), Гуслар (1952), Коњи (1953) и Косовски бој (1953).
Тада се говорило да је „звезда репатица ударила у центар Београда“, будући да је изложба шокирала посетиоце, а Петар је волео да остаје на својим изложбама и разговара са људима. Победио је на бијеналу у Сао Паолу 1954. године, а потом и у Јапану. Добио је и Хердерову и Гугенхајмову награду. Због ових, али и разних других постигнућа постао је југословенски културни дипломата. У Сао Паолу је једногласно победио поред радова Салвадора Далија, Мура и Пикаса, а последњег је победио још једном, на бијеналу у Јапану. Петар је у себи имао уграђен уметнички код, јер је познавао све врсте уметности. У сликарском смислу, волео је да каже да је импровизација доградња мелодије.
Исидора Секулић је сматрала да у Лубардиним сликама предела нема никаквог услађења природе, већ су приказани предели једноставни и јасни. Павле Васић Лубардин стил описује као „прожет снажном оригиналношћу”. Писац и критичар Станислав Винавер Лубарду назива „великим сликаром” и пише да је одлазио да посматра Лубардине слике сваки дан читавих месец дана, колико је трајала изложба у УЛУС-у. Истакнути критичар и историчар уметности Милан Кашанин писао је да је Лубарда „уравнотежен, здрав и снажан” и „типичан представник виталних и уметничких способности нашег човека”. Миша Башичевић пише да је Лубарда спојио два израза „надреалистички” и „апстрактни”. Зоран Маркуш назива Лубарду „песником епске драматике” и пише да би он са своја два ремек-дела „Бој на Косову” и „Пут у Космос” могао да уђе у сваку антологију савремене светске уметности. Мића Поповић је за њега рекао да је „заиста генијалан сликар” и да је „оставио дело за снове и за антологију, за обимне испире и усамљене шетаче”. Драгош Калајић за улогу Лубарде на домаћој сликарској сцени пише „појављује се један аутохтони, изузетни израз светског значаја, чије је значење имало искључиво национални карактер обухватајући геолошку и историјску, фоклорну и културну основу заједнице”. Калајић такође примећује да су Лубардине слике изражавале колективно несвесно, као и да су ретка дела која могу да васпитавају људе.
О приватном животу Петра Лубарде, несвакидашњег и апстрактног сликара, како у стваралаштву, тако и у приватности, данашној јавности није много познато. Са супругом Вером живео је у Иличићевој улици број 1, у вили на Дедињу, у којој је насликао вредна уметничка дела. Према речима родбине и познаника, Петар је био добар и леп човек нижег раста, благе нарави и врло вредан и предан послу. Кажу да је непрестано радио, обично ноћу до раних јутарњих сати. Затварао се у атеље из ког дуго не би излазио, често сликајући и по шеснаест сати дневно. Вечеру, коју би му супруга сервирала, имао је у поноћ, али је и тај оброк прекидао како би пришао слици и додао неки детаљ.
Његови радови су били великих формата, па је често сатима стајао, четкицом правећи потезе. Много је волео поезију и поједине песме би представљао кроз своје слике. Волео је да чита филозофију и да слуша класичну музику, џез, Битлсе, тадашњу модерну музику, а имао је и велики тиркизни транзистор. Занимала га је култура Маја, старог Мексика и Египта.
Био је врло привржен породици, али за многе мистичан, далек и одсутан. Одећа му је скоро увек била два броја већа. Био је духовит, волео је да прича вицеве. Увек је имао благи осмех. Често је био замишљен и у свом свету. Говорио је веома тихо, готово неразговетно. Волео је децу иако своју није имао. Увек је у себи носио тугу што је вероватно било условљено губитком оца и брата, као и развод са првом супругом Јеленом.
Вера Лубарда је важила за једну од најлепших жена Београда. Имала је густу црну косу и врло упечатљиве очи којима је, према речима савременика, заводила, али које су, уједно, код многих изазивале нелагодност. Често их је крила великим наочарима. Петра је упознала 1946. године и од тада се више нису растајали. Убрзо су се венчали на приватној церемонији на којој чак ни њихове породице нису биле присутне. Иако је била много млађа од њега, Петар ју је обожавао. Звала га је „мој стари“. По темпераменту су били потпуно различити, па се брзо схватило ко је заправо доминантан у кући. Опраштао је њене хирове, често су путовали, а као талентовани сликар, могло би се рећи да је Вера Петру била менаџер. Организовала је изложбе, писала извештаје о њима и продаји слика. Савременици кажу да је била реткост упознати толико заљубљен брачни пар. Излазили су по тада популарним градским местима и дружили се са културном елитом Београда. Вера је волела да се дружи са „одабраним светом“, док је он, ипак, био ближи народу.
Како су године одмицале, Вера и Петар би се често затварали у своју вилу. Родбина и пријатељи су временом губили контакт са њим. Петрова смрт је остала мистерија јер његовим потомцима нису познати резултати његових медицинских налаза. Наводно су изгубљени. Петар се, по повратку из Индије, бавио композитним сликарством и почео је да користи синтетичке боје које нису биле на бази воде, већ нитро лакови. Сматра се да је то утицало на његову смрт. Поједини верују да га је Вера тровала. Чак се и један близак пријатељ наводно исповедио како му је Петар једном то рекао, али је толико био опчињен њом без обзира на све – да може и да га трује, само да је ту, да прође просторијом. То му је било довољно за цео дан. Вера је одмах после његове смрти прекинула везу са његовом родбином.
Србија Данас/24sedam.rs/Аутор: Дејан Ћирић/Пренела А.М.