"Нека ми опросте људи..." Огласио се Ненад Јездић након што је прекинуо представу због жене из публике
Глумац је изразио свој став на ову тему.
Глумац Ненад Јездић годинама изводи монодраму "Књига о Милутину", која је освојила срца публика и стекла статус култне изведбе.
Јездић је синоћ одржао представу у "Звездара Театру", где се тражила карта више. И док је публика уживала у сјајном перформансу глумца, међу публиком се нашла и госпођа која није испоштовала бонтон у позоришту.
"Госпођо, немам живце као коњ" Јездић прекинуо представу и обратио се жени из публике - Сви присутни реаговали
Отац му је био глумачка величина, а након његовог самоубиства, живот Уликса Фехмиуа обојила је ћерка Ника - лепотица на мајку глумицу, а поштује чак 3 РЕЛИГИЈЕ
Никада није требало да освоје Оскара: Ово је листа од чак 17 чувених филмова који су награђени, А ДА НИСУ добри - многи наслови ЋЕ ВАС шокирати јер их обожавате
У време модерне технологије, брзог живота, и све више потешкоћа са концентрацијом, нажалост, људи се забораве, те се дешава да занемаре оно око себе, као и лепе манире, правила понашања и кодексе.
Управо таква сцена догодила се синоћ на представи у којој је Ненад Јездић имао улогу Милутина. Међутим, он није остао нем на оно што је видео у публици.
Наиме, он је након маестрално одигране представе донео одлуку да прекине громогласан аплауз и овације, па се обратио жени која се није придржавала основних правила понашања у Установи културе. Госпођа је током представе већину времена провела гледајући у свој мобилни телефон на којем су јој све време стизале поруке, те су се чула куцкања тастатуре, а и светло са њега одвлачило је пажњу многима из публике, као и Ненаду.
Снимак Јездићевог обраћања госпођи из публике објављен је на Инстаграм страници "Звездара Театар", а у којем ју је опоменуо и навео да није могао да издржи, а да не замери њено коришћење телефона током представе. Након тога, добио је још већи аплауз.
Јездићево обраћање након прекида аплауза
Контактирали смо глумца како би даље прокоментарисали ову ситуацију и подигли свест о понашања у позоришту, а његово обраћање преносимо у целости.
- Моје обраћање је, морам да демантујем медије, уследило након представе. Већ је на самом почетку извођења било извесног фотографисања. Ја свакако приметим кад људи фотографишу, али они мало упућенији то раде без блица и то је на неки начин још и допустиво. Међутим, када ти севају блицеви у фацу, то је посебно негативан осећај, и глумачки и интимни. Намера је била да обраћање буде подељено са људима који су присуствовали представи, који су све приметили и вероватно и сами сведочили мојој нервози.
Такође, није реч о телефонском разговору од пола сата, већ је посреди било оно што се данас назива четовање, дописивање. Најнеподношљивије је то што су глумци на сцени, због те подељене пажње коју морају да задрже, јако раздражљиви и потребна им је добра публика, као што су и публици потребни добри глумци. У позоришту се у том смислу увек догађа једна интерактивна размена. Довољан је само један у публици коме лице све време сија и да глумац удари у непремостив бедем и зид.
Ја сам у таквим ситуацијама као глумац наравно располућен. Половина мене хоће да игра за оних 98, 99 одсто људи који су ту дошли и који имају емпатију и које видим како бришу сузе и праве дубоке уздахе. Видим како не могу да се отму утиску и јачини дела, и пишчевог и редитељског. Због тих људи не могу да прекинем представу усред играња и због тих људи сам у обавези да је изгурам до краја и да је, што се каже, прозиносим до краја. Са друге стране, наравно, свако коме то није занимљиво има право да представу у било ком тренутку напусти.
Свесно сам направио аналогију пишчеву са оним што се тог тренутка дешавало. У представи је реч о Албанској голготи и огромној жртви коју је наш народ понео и тематика је антиратна. Писац сам каже: ”Да је Господ хтео да то сведочење и таква судбина, да се то памти и да то остане записано и описано, Господ би овакву судбину доделио неком народу писменијем и читљивијем. Народу мање заборавном него што смо ми Срби”. Зато сам присутнима рекао: ”Пазите ви колики је наш заборав кад неког ни та два сата тај наш народни грех не може да не одвуче на четовање и телефон”.
Поклон, који сам ја заправо прекинуо, требало би да буде сведочанство и епилог и глумачке игре и позоришне пажње и концентрације публике. То је најинтимнији чин између публике и глумца. Опет кажем - нека ми опросте људи који су аплаудирали, али ми у том тренутку није било до громогласног аплауза, будући да због ометања на неки начин нисам био у стању да дам свој максимум. Још мало па ћу двестоти пут играти ову представу и сваки пут се, упркос и физичкој и менталној исцрпљености, трудим да сваком извођењу приђем као једнако важном и као премијери. Исто тако, једнако ми је важно да са апсолутно сваким ко дође на ту представу разменим емоционалну интеракцију и емпатију.
"Виновнике тог непристојног догађаја замолио да ми опросте"
Било какво изједначавање аутентичног позоришног, фиктивног тренутка са оним реалним сматрам дубоко антипозоришним чином. Али, са овим закључујем, као што сам то рекао и публици синоћ, а све сам људе и виновнике тог непристојног догађаја замолио да ми опросте, ја немам живце као коњ.
- Свесно сам желео да прекинем поклон. Васпитан сам, школован и научен, да поклон без обзира на гордост публике или протагониста са сцене, завршни чин захвалности глумаца на пажњи публике и публике на труду глумаца. За 30 година бављења овим послом никада нисам занемаривао меру труда који је потребан публици коју верујем. И никада нисам сумњао у моју, у Српску, и Београдску публику. Ни сада не сумњам. И мислим да је ово био чин појединца - поручио је глумац.
Србија Данас/Блиц Ивана Брадањи/пренела Н.П.