Преминуо са само 19 година: Српски песник који је постао вечни симбол народног бунта и његова "црвена освета"

Његово име у Београду носе једна чувено културно уметничко друштво, једна улица, један споменик у парку Мањеж и једна школа. 

Готово невероватан податак ако се зна да је живео тек 19 година. 

Није био ни владар, ни син богаташа, његово дело није променило ток историје, па ипак је био значајан. 

Ко је био Коста Абрашевић? 

Дечак који ће израсти у родоначелника пролтерске поезије у Србији рођен је 1879. године на далеком Југу. 

Отац Неум Христић, Македонац, био је ожењен Сотиром, Гркињом са којом је у Неуму добио сина Косту. У родом месту, млади и виспрени Коста завршава три разреда грчке школе, те школовање наставља у Шапцу у који се породица сели када је имао само девет година. 

Шабац је у то време био живо и развијено место, прво у много чему, а због свог европског шарма носио је назив "Мали Париз". Зато и не треба да чуди што се Неум, трговац по занимању одлучио на сеобу са једног на други крај Балкана. 

Управо због свог напредног статуса, који понајвише може да захвали Јеврему Обреновићу, Шабац је био на гласу и по добрим школама и библиотеци. Управо је у њој млади Коста упијао идеје које су за то време биле и те како опасне. 

Срчани младић био је један од оних бунтовних, непоколебљивих, непоткупљивих које је неправда пекла. А Србија на прелазу векова је управо била такво место. 

Развој индустрије донео је и нови талас расловљавања, сељаци су по ко зна који пут за вратом осетили чизму порезника који су немилосрдно шпартали како би напунили увек празну државну касу.

 Проневере, бахаћење, политичка нестабилност и очигледна отимачина, биле су плодно тло на коме су цветале идеје Светозара Марковића. У њима су гимназијалци и студенти видели спас и пут којима потлачени треба да иду. Зато не треба ни да чуди да је Коста, сада већ Абрашевић, име које је добио по очевом надимку Абраш (пиргави), био један од вођа младих социјалиста у шабачкој гимназији. 

Још увек голобради, али духовно зрели младић пише стихове своје чувене песме "Црвена".

У то време са групом пријатеља покреће и два часописа која су се бавили темама онога што се данас модерно зову "људска права", а тада социјалистичке идеје. 

Један се звао "Омиров венац", док је други био сатиричног садржаја и носио пригодно име "Грбоња". 

Пошто нису имали средстава за штампање часописа, преписивали су их ручно у неколико примерака, који су затим преношени из руке у руку и са великим узбуђењем ишчитавани. 

Прерани крај

Мада је са књижевно-друштвено стране његов живот био испуњен узбуђењима, здравље младог Абрашевића почело је рано да попушта. Никада није завршио гимназију коју због болести напушта после завршеног шестог разреда. 

Ипак, то га не спречава да и даље упија сваку књигу и чланак који му допадну руку, а и сам пише борбене песме које излазе у социјалистичким магазинима. 

Из болесничке постеље у Шапцу и Бањи Ковиљачи, у којој се више пута лечио, пише и превода немачких социјалних песника. Неки чак тврде да како му се живот гасио, тако је његов песнички капацитет растао. 

Да се заиста ради о квалитетном писцу, говори и чињеница да је алфа и омега савремене српске књижевности, човек због чијег су (можда и погрешног?) суда неки од старих писаца готово потпуно ишчезли, Јован Скерлић писао похвално о Абрашевићевој поезији, са жалом што због његове преране смрти није успела да достигне свој пуни потенцијал. 

Измучен тешком туберкулозом, Коста Абрашевић умире 1898. године у Шапцу. 

Мада Абрашевићево перо више није писало нове позиве на бунт, његова поезија наставља да живи. 

Захваљујући групи средњошколаца 1903. године излази његова прва и једина збирка песама. У наредним годинама, доживеће велики успех и више пута ће бити прештампавана. 

Такође, две године касније у Београду основана је Самостална радничка уметничка група "Абрашевић", која и дан данас постоји под именом Културно уметничко друштво "Абрашевић" и слови за једну од најзначајнијих културних институција кроз све државе до сада - све три Југославије и обе Србије, пише "011 инфо".