РАДОШ БАЈИЋ ИСКРЕНО: Онај ко успе да помири Хрвате и Србе ући ће у историју
Његов вишедеценијски рад никако не може да остане непримећен...
"Генетска особина Срба је да идеализују ствари, да увек мисле да су најбољи, најлепши, без мана и без грешке… А ја тој заблуди нећу да повлађујем" – каже позоришни, телевизијски и филмски глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић.
Језиви детаљи о злогласној секти: Позната холивудска глумица СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЛА српску принцезу?
Своју професионалну каријеру је започео још као студент улогом Недељка Чабриновића у режији Вељка Булајића1975. године. А поред Булајића сарађивао је и са најзначајним филмским и телевизијским редитељима као што: Живко Николић, Хајрудин Крвавац, Александар Ђорђевић, Шотра, Раваси, Живојин Павловић...
ПЛАКАЛИ СМО! Слобода Мићаловић открила детаље о последњој улози Небојше Глоговца у "Немањићима"!
Бајић је тренутно члан Одбора за село Српске академије наука и уметности, а у свом уметничком раду предано се бави традицијом, баштином и савременошћу српског села. Тематизујући неке битне, а запостављене друштвене теме, у својој најновијој телевизијској серији дотакао се и крајишких избеглица. Искористили смо то као повод за разговор с познатим уметником о његовом приступу и приказу ове теме, али и о целокупном његовом раду који траје већ четири деценије.
Иза себе имате више од 40 година каријере као глумац, сценариста, режисер и продуцент. Почели сте свој уметнички рад монодрамом „Лед“ у којој тематизујете српско село и живот сељака. То је тема која, рекло би се, у том вишедеценијском раду има посебан статус, увек јој се враћате. Зашто?
Рођен сам у селу Медвеђа код Трстеника у епицентру Србије. Када би се игла шестара забола у место мог рођења – пуни круг који би означио Србију. За мене родна кућа, завичај, стара крушка у атару изнад села на коју сам се пењао као дечак, река Морава на којој сам научио да пливам, икона кућног свеца мога деде,… има велики значај, те је због тога село моја најдража инспирација. Родна кућа је извориште које ме увек наново обнавља и регенерише. Кад у њу уђем слаб и измрцварен – из ње излазим ојачан и оснажен за нове животне битке. Чини ми се, када би ми то неко узео да бих остао го, као од мајке рођен.
ПЕТАР АРБУТИНА: Књига је преживела и увек ће преживети
У великим несрећама које су задесиле наш народ који је протеран са својих огњишта из Хрватске, са Косова, нажалост имамо сијасет прича, да су млади људи који никада нису боловали – умирали и падали као снопље. Онако, из чиста мира, и то касније, када су са породицама у јаду и чемеру избегли у Србију. После месец, два, три... Познавао сам човека из Книнске крајине који је сваке ноћи сањао увек исти сан – своју родну кућу, баште, ливаде, изворе… И он је, ни од чега болестан умро. Само је пао... Шта га је убило? Убила га је – пресечена пупчана врпца живота. Кад човеку узмеш завичај – узео си му све.
У хумористичкој серији „Шифра Деспот“ која се тренутно емитује у Србији увели сте епизоде које се дотичу крајишких избеглица. Судбина овог дела српског народа је видно занемарена у српској ТВ и филмској продукцији, па и у читавој јавности. Зашто сте се одлучили да се њом бавите, макар епизодно?
Пре свега желим да истакнем да се дубоко и искрено солидаришем са судбном српског народа из Хрватске који је услед трагичних догађаја који су задесли цео српски национални корпус – морали да као прогнаници напусте своја огњишта. Због тога сам и желео да их имам у својој новој серији која се управо емитује у Србији и која има одличну гледаност.
БРАВО! Мили Боби Браун је НАЈМЛАЂА ОСОБА У ИСТОРИЈИ која је на листи 100 најутицајнијих људи!
Пре прогнаних Срба из Хрватске у серији „Пси лају ветар носи“ чији сам сценариста, а коју је режирала моја ћерка Јелена Бајић – Јочић за РТС, и која је такође постигла велики успех, главни јунаци су били Срби који су избегли са Косова – који у предграђима Београда покушавају да „никну“ и да ухвате корак са животом. Зашто сам то урадио? И у „Псима“ и у „Деспоту“? Не зато да их подвргнем подсмеху и омаловажавању – већ напротив, да покажем да су равноправни, нераскидиви, природни и логични део целокупне спрске етничке заједнице, културе, фолколра, језика и вере. Да су равноправни са нама који смо рођени у Србији, да су наши и да треба да престанемо да их третирамо као да су припадници некакве „заштићене врсте“ о којој треба да говоримо само и искључиво у контесту солидарне бриге и сажаљивог хуманитарног аспекта. Нажалост, видим да неки то нису тако схватили и жао ми је због тога.
У серији "Шифра Деспот" Играте Јову Агбабу, избеглог Крајишника, председника Ловачког удружења "Книнска Зора". Зашто "Зора" у називу ловачког друштва?
Да не волим Крајишнике, да се не дивим лепоти и посебностима тог дела нашег народа, сигурно да као аутор себи не бих написао и наменио да у „Деспоту“ играм једног од њих – доброћудног и симпатичног Јову Агбабу. И сигурно да моја партнерка, то јест моја жена у серији не би била тренутно најомиљенија и најпопуларнија, а узгред и једна од најбољих српских живих глумица, госпођа Олга Одановић, првакиња Народног позоришта у Београду. Дакле, крајње је злурадо мени импутирати да желим да исмејем крајишке Србе. Ако би неко само овлаш погледао мој скромни опус од 100 играних филмова, мојих сценарија за филмове, за ТВ серије, те укупно моје јавно деловање на неговању и очувању српских националних вредности – та теза би одмах пала у воду.
ВЕЛИКА ПЛАНА, ВЕЧЕРАС: Хуманитарни концерт за децу оболелу од рака
Међутим, ја знам и осећам у чему је проблем – он лежи у томе што је генетска особина Срба да идеализују ствари, да увек мисли да су најбољи, најлепши, без мана и без грешке… А ја тој заблуди нећу да повлађујем. Не треба заборавити да је „Деспот“ по жанру комедија – ако се смејемо другима, зашто се не бисмо мало насмејали и самима себи… Или ћемо се само бусати у прса – као небески народ који је у последњем веку нажалост платио највишу цену и на крају добио ореол губитника. Или, ако не чујемо гусле кад говоримо о самима себи, да се одмах манемо ћорава посла, и да повлачимо и мисао и руку – као да смо додирнули у осињак?
А зашто "Книнска Зора" као ловачко друштво?
Због тога што су Срби по ономе како је то забележио Вук Караџић сваку већу воду у Србији називали Моравом. И данас их званично имамо три: Велику, Јужну и Западну. И у Војводини кад је неком мука, па запрети да ће да се ратосиља са својим животом он каже „отићи ћу да скочим у Мораву“. Без обзира на то што Мораве нема у кругу од триста километара. Те тако и прекодрински Срби свако своје удружење – Зора… Те певачко, те играчко, те овакава зора, те онаква… Ловачко друштво „Книнска зора“ је у мојој серији синоним духовне конекције народа са својом традицијом, вером, наслеђем и постојањем – могуће да делује мало рогобатно и апсрудно, али није парафраза на чувено Културно друштво „Зора“ које и данас има своју београдску организацију, чини ми се негде у Скадарлији, и које има огорман културни, историјски и цивилзацијиски значај за српску културу у целини.
Дакле, нисам желео да вређам ничија национална осећања, поготову не народа којем припадам. Напротив, чврсто верујем, јер знам свој посао, и знам шта радим – да ће Јово Агбаба у „Деспоту“ на крају, на крајње позитиван начин скренути пажњу на крајишке Србе. За које би било штета да се утопе и „аутоасимилирају“ у сопствени народ, да изгубе своје посебности и свој значај. То су моји искрени мотиви као аутора „Деспота“, иначе – да ме боли уво за Крајишнике, не бих се њима бавио.
Колико су, по Вашој процени, људи у Србији упознати са судбином својих сународника из Хрватске?
Нажалост – мало и све мање и мање. Инволвирајући их у серију „Деспот“ ја сам макар скомно и делемично то желео да исправим. Јер не заборавите да једну епизоду серије „Деспота“ редовно гледа најмање милион гледалаца. Сем активности у елементима социјалне политике државе, сем по неког саветовања, неког скупа и неког кола у портама наших манастира, смотри фолклора и слично – рекао бих да су Срби из Хрватске како време пролази све даље од своје истине, од истинске правде, компензације, духовне накнаде и материјалне сатисфакције за све што су претрпели. Па и све даље од пажње државе Србије за њихове проблеме.
НОВИ ЖИВОТ МАРАТОНАЦА: Легендарни филм сада и у дигитализованој верзији! (ВИДЕО)
О држави Хрватској и да не говорим. Уз чињеницу да ни њима, ни српском народу у целини ништа не иде у прилог, а поготову не нови светски поредак и мешења карата „великих играча“ у међународном контексту, где је Србима глобално намењена даља разградња. Све оно што су људске слободе, демокатско опредељивање и право на одлучивање где и како ћемо живити – свим другим народима у Европи данас је дозвољно, сем Србима. Срби морају да живе онако како се одлучи у Бриселу и у Вашингтону. Ако то неће – онда настају проблеми. У актуелном смислу – на примеру Косова то се данас најбоље види.
Вратили сте се након дуже паузе у уметничком раду и прилично сте продуктивни. Многи ипак оспоравају Ваше дело. Од оних који у серији „Село гори а баба се чешља“ не виде више од хумора, па све до поштовалаца лика и дела Јосипа Броза којима су засметали неки мотиви у Вашим остварењима. Које негативне реакције су Вас највише изненадиле? Којима се нисте надали?
Ако немате ништа против – да се у одговору на ово ваше питање мало похвалим. Од 2006. године када сам се после десетогодишњег изгнаства из професије вратио филму и телелвизији – као аутор, продуцент, редитељ и глумац урадио сам пет великих ТВ серија и неколико филмова. Добио сам готово све професионалне и друштвене награде за свој рад, као и за животно дело, укључујући Вукову награду, Орден Светог Саве, орден Светог Владике Николаја. Сви моји пројекти су остварили убедљиво највећу гледаност у историји медијског бизниса на Балкану, од којих је „Село гори“ остварило појединачни схер од 72.6 % удела у гледаности, што је резлултат који није забележен нигде у Европи.
Жељко Васић о "загађеном" свету у ком живимо: Породица као последње уточиште!
Моји ауторски пројекти увек изазивају полемике и дижу велику прашину не само у Србији – него на подручију целе екс Југославије, и ја сам веом задовољан због тога. Филм, серија, књига, изложба о којима не прича нико ништа – значи да мало вреде. Мене радују сучељена мишљења и никоме не замерам да оспорава моје резултате – критике ме мотивишу а похвале уверавају да остављам неки траг иза себе. Што је најважније од кад је света и века.
Са којом публиком најбоље кореспондирају Ваше серије?
Ако вам кажем да смо имали веома позитивне реакције на типично српске националне теме у мојим серијма из Хрватске, из Словеније, из Босне и Херцеговине – не знам да ли ћете ми веровати. У Тузили живи један Муслиман који се зове Јасмин, које је тамо направио мој фан клуб који се зове „Село гори“, за време премијерног емитовања „Равне горе“ редовно нам се преко сајта јављао извесни Хрвоје из Загреба са похвалама и крајње уравнотеженим коментарима. За не веровати. Ипак, логично је – највећи део моје публике чини српска популација, због чега сам ја и радостан и тужан истовремено. Радостан сам због тога што народ коме припадам цени то што радим, а тужан што бих желео да своје пројекте могу да презентирам шире, на већем медијском простору, за шта је сметња језичка баријера и блокаде које српска култура и држава имају у свету.
Од циљних група мене највише гледају жене, баке, тетке, мајке и – деца, “а кога воле да гледају жене и деца, тај је на дуге стазе обезведио своју будућност“. То ми је својевремено, док сам са 22 године у његовом филму „Атентат у Сарајеву“ рекао чувени југословенски режисер који живи и ради у Загребу Вељко Булајић.
"Село гори, а баба се чешља" је убедљиво најгледанија српска ТВ серија која је прерасла у својеврсни друштвени феномен. У њој сте афирмисали традицију и вредности сељака из долине Западне Мораве. Шта је тамо, поред Мораве, још вечно?
Српско село трпи веома снажне промене које нажалост не иду у позитивном смеру. Губимо самосвојност и вредности које су нас одржале, одричемо се старог, а све ново што долази је кич, популистичка потрошачка култура и повлађивање другим и туђим вредностима, навикама и начину живота. Данас верујем да је „Село гори“ и доживело такав планетарни успех што је у суштини говорило о српском селу и Србији која нестаје и које све мање има. Ипак, у метафоричном смислу – само је Морава вечна. Због тога је ваљда најопеванија српска река…
Серија "Равна Гора" је подигла велику прашину на читавом Балкану с обзиром на то да тематизује и даље контраверзну тематику почетка Другог светског рата. Колико су у томе проблематичне историјске чињенице, а колико је сам одабир теме био унапред критикован? И зашто мислите да је то тако?
ТВ серија „Равна Гора“ је храбар подухват који ме умало коштао живота. У чисто професионалном смислу мислим да је веома озбиљан пројекат и смели покушај да се исприча шта се заправо догодило 1941. године са распадом Краљевине Југославије. Због друге стране медаље и истине коју смо у уметничком изразу осветлили у серији – она је изазвала тектонске поремећаје у свим земљама Балкана. Али, то је истина коју нажалост нико није био превише вољан ни срећан да чује. Ни у Београду, ни у Загребу, ни у Бриселу, ни у Европском парламенту у којем су хрватски посланаци протестовали због серије. Због тога је и дочекана на нож. Због тога је и брже боље укинута, или боље речено забрањена – јер је постала сметња Србији на тзв. европском путу. Јер је првих 10 епизода требало да буде само увод.
NIŠVILLE 30. априла обележава СВЕТСКИ ДАН ЏЕЗА! Концерти у 5 држава и 10 градова
У серији је поред осталог приказан аутентични документани снимак из априла 1941. када немачки тенкови улазе у Загред и газе цвеће које баца одушевљена маса која кличе и поздраваља немачку окупациону силу. То неком није одговорало. И још много тога. У Србији су ме нападали зашто је Тито којег је играо Бјелогрлић лепши од Драже Михаиловића којег је играо покојни Глоговац! Комунизам се нигде тако жилаво није примио као у Србији. И данас, у мутантним обилицима и даље траје. Дакле, не зна се ко ме више нападао, да ли комунисти, да ли српски ултранационалности, да ли Срби, Хрвати, Муслимани… Ипак, „Равна Гора“ је преживела – управо ових дана са великим успехом се већ трећи пут репризира на националном Јавном сервису. И има огромну гледаност.
Каква је Ваша сарадња са колегама из Хрватске?
Нажалост, моја сарадња са колегама из Хрватске је никаква. Заправо је нема – и ја веома жалим због тога. Волео бих да снимам нешто са Ивом Грегуревићем и Миланом Штрљићем са којима сам пријатељ више од пола века. Био сам на корак до тога. Пре неку годину сам после дужег времена боравио и провео дан у Загребу, из којег сам понео најлепше утиске. Био сам позван од РТЛ-а Хрватске јер су они желели да раде хрватску верзију „Села гори“ – што сам ја са одушевљењем прихватио. Радашин би се звао Радек, а Милашин – Милек… Договарали смо се да се серија снима у Загорју које је веома слично нашој Шумадији. Све је ишло сјајно – чак смо били пред потписом уговора. А онда је све стало и замрло. И то баш у оним данима – када се у хрватском тиску подигла огромна фрка због тога што је председница Хрватске госпођа Колинда Грабар Китаровић неком детету поклонила чоколадицу из Србије. Сваки коментар је излишан. Лудилу и контраверзма у вековним сучељавињама Хрвата и Срба – никад краја…
Брајан Фери отпочео музичку турнеју уз велике похвале критике и публике!
На којим пројектима тренутно радите и шта можемо очекивати ускоро?
Тренутно радим још 45 епизода ТВ серије „Шифра Деспот“ за Пинк телевизију, а онда ме почетком 2019. очекује нова серија на РТС-у. Имам много посла и пуно радим. Има много идеја и планова за нове пројекте. Да кажем у контексту вашег претходног питања следеће – волео бих да снимам филм или серију о Србима и Хрватима. Али такву серију у којој бисмо дали шансу нормалности, толеранцији, суживоту и љубави. Онај ко успе да помири Хрвате и Србе ући ће у историју – јер су односи ова два народа били најважнији у нашој прошлости, а биће најважнији и у нашој заједничкој будућности. Ти односи су генератори свих криза, несерећа, сукоба и зла на Балкану – а могу бити и предходница ере среће, разумевања и благостања у овом делу свету. У то сам сто посто сигуран.
