СЕЋАЊА БЕОГРАДСКОГ ПЕСНИКА: Соња Савић била је нежна, суптилна - али од ње сам добио и ШАМАРЧИНУ

На данашњи дан, 1961. године рођена је Соња Савић, једна од најособенијих и најзначајнијих српских глумица. Да 2008. године није преминула, окончавши живот у беди, разочарана због неразумевања околине и поражена сопственим пороцима, данас би напунила 56 година.

Иако је нема, љубитељи кинематографије итекако памте њене легендарне улоге у филмовима „Уна“, „Балкански шпијун“, Шећерна водица“ „Давитељ против давитеља“, „Увод у други живот“ и другим остварењима у која је уткала свој особени шарм, лепоту и глумачки дар. Онима који су је лично познавали, несумњиво, недостаје још више – а један од таквих је и београдски песник Зоран Славкин Радосављевић (1968), који је са Соњом имао занимљив однос, који се кретао од уметничке колегијалности, преко заљубљености, до мајчинске пажње коју је она усмерила према њему...

КАКВО БЛАГО! Пронађена епизода "Мућки" која никад није емитована! (ВИДЕО)

„Волим и ја вас“ и „Рођендан за мртве“

Радосављевић је глумицу упознао 1997. године, када је добио позив из Дома омладине поводом његове збирке „Волим и ја вас“.

- Била је то збирка антирежимских стихова, због које сам хапшен и пребијан. Звали су ме на трибине на којима сам учествовао као песник хапшен из политичких разлога. Соња је била једина из тог окружења која се заинтересовала за моју озбиљну поезију, од тренутка када је до ње доспела моја збирка лирско-метафизичких песама, „Рођендан за мртве“. Била је, заправо, заинтересована и за оно што је тек требало да буде оваплоћено као поетски садржај. Снимала је моје промоције ВХС камером, и плакала је иза те камере – присећа се Радосављевић.

БОРБА ОД ДЕТИЊСТВА! Пре него што је постао глумац, Љубиша Самарџић је радио овај посао!

- У почетку, наша комуникација одвијала се углавном преко различитих посредника, и то углавном људи који су се окупљали око сатиричног часописа „Наша крмача“, који је касније прерастао у лист „Бре“. Учествовали смо заједно на промоцијама, трибинама, погон Дома омладине био је крцат, није имало где да се седне... У време после пада Милошевића, Соња је имала петљу да стане пред људе и да негира могућност доласка 6. октобра. Устајали су и бунили се против ње. Међутим, Соња је све видела далеко бистрије, а ја се сећам како су је због тога пљували. Она је до монструозности тачно разумевала у каквом времену живи, и не само то, већ је знала и шта је сутра чека, за разлику од многих... Она је, пре свега, много знала. Смејали су јој се људи који нису у себи имали такав дар – прича песник.

„Толико сам био заљубљен у Соњу да су ми зуби испадали“

Њихов однос, сведочи Зоран, почео је да се продубљује од тренутка када је Соња дошла у бараку радничког насеља предузећа „Мостоградња“, у Новом Београду, у којој је тада живео, не би ли за телевизију снимила репортажу о песнику.

- Банула је са групом људи у којој су били покојни песник Илија Познић, који је умро прерано, у 42. години, три лика из студентског покрета „Отпор“, њен камерман, др Милан Младеновић и професор филозофије Сретен Стојановић. Био сам згранут! Пила је пиво из флаше и јела кременадле које сам јој донео из радничке мензе – присећа се наш саговорник са осмехом и напомиње да је Соњина репортажа успела, а да је атмосфера у бараци тог дана била крајње необична.

- Морам да признам: Ја сам у Соњу био заљубљен! Од силне љубави, почели су зуби да ми испадају. (смех) Она је то лако провалила. Ипак није могла да одоли, а да не дође и направи ту репортажу. Али, упозорила је људе који су били са њом: „Пазите, мали се опасно нажарио на мене, водите рачуна да постоји одређено растојање између нас. Он је генијалан, али ја бих мало и да се сачувам.“ (смех) Остала је читава...

На ову причу о Соњином зазирању, због песникових осећања, нисмо могли а да не питамо како се њихов однос у будућности ипак развио у пријатељство, упркос дистанци коју је у почетку хтела да очува.

- У моменту снимања, оно професионално у њој тежило је да се заштити од буфалског напада безумног песника, какав сам у то време био. Али оно женско, људско у њој, заправо је морало негде дубоко у себи да призна да јој то импонује – говори Радосављевић и не успева да суздржи смех.

„Добио сам од ње шамарчину – само такву!“

Према његовим речима, Соња је, осим што га је подржавала у песничком раду, настојала да му помогне и на приватном плану. Између осталог, трудила се да анимира људе и помогне му да добије стан од државе, будући да је по изласку из Дома за незбринуту децу, у којем је провео првих осамнаест година живота, непрекидно живео као подстанар, у доста тешким условима.

- У једном тренутку, позове мене Соња код ње. А у њеној кући готово да није било намештаја. Био је ту један стари орман и душек на паркету. Око тог душека, ракијске флаше и неки исцепани папири. Познавао сам је одлично и знам у каквим стањима су се ти папири претварали у фронцле... Она није умрла, она је извршила самоубиство, она се вољно угасила. То је, једним делом, и одговорност новинара, и уметника, и целокупног друштва... Изнад тог душека висила је сијалица, спроведена дотле на каблу, тако да би стајала изнад душека, на неких метар и по. Она је обневидела од делиријума, разорена страхотама егзистенције. Била је дискриминисана од стране околине која је није разумела. А упркос томе, желела је свима да помогне – истиче Радосављевић.

- Упозоравала ме је и на људе из мог окружења који ми нису мислили добро, и отварала ми очи. Било је ту и доста разочарања... Десило се то да сам, управо са неким од људи из њеног друштва, ушао у најгори порок, са којим је и сама, као што је познато, имала проблема... И тако, бацим се на свети прах. Узмем мало хероина. Изгубим појам о времену. Једном приликом ме је затекла са њима у кафићу у Дому омладине, и тек што ме је угледала, по очима је провалила да сам на седамнаестом небу. Дрогиран. Устао сам да се поздравим са њом, свестан кривице. Пружам јој руку, а она ми звекне шамар. Одвалила ми је, ’ладно, шамарчину, пред свим тим људима. Ја се ухватим се за вилицу, забезекнут. Али, она је била толико суптилна, да је сместа осетила мој пораз, мој слом тог тренутка. И оно мало идентитета што сам имао, ја сам изгубио од тог шамара. Нисам знао ко сам! (смех) Онда ме је она ухватила рукама, као клештима, обгрлила ме, подигла и обрнула се око своје осе, у три круга, све држећи мене у рукама. Као мајка! Ето, она је била једна мамица. Нежно, суптилно створење. Имала је мајчински однос према мени, о којем и данас размишљам. Ко да заборави такво створење? За мене је Соњин рођендан сваки божији дан, а не само овај петнаести. И можете је намирисати у свакој трећој мојој песми – прича песник.

Заблуде о Соњи

Током разговора, Зоран више пута понавља да постоје озбиљне заблуде о Соњи, а истиче и да је она била „жена са трагедијом у себи“.

- Била је генетски предодређена да страда. То сам у њој сместа видео. А, ипак, била је олтар утешитељства за многе. Успевала је да храбри и јача људе много срећније од ње. Они су, за разлику од ње, кукали. Њихова зубобоља била је већи проблем, него њен канцер, ако могу тако да кажем. Разговарала је, путем телефона, и са по седамдесет људи дневно. Водили су се бесконачни разговори, извлачила је људе из депресија. И заваравају се они који негују убеђење да је Соња била депресивни баксуз. Она је била толико насмејана и љупка да си поред ње могао да плачеш од смеха. Била је истинска величина – прича наш саговорник.

Он такође напомиње и да је велика заблуда да је Соња била конфликтна личност и објашњава: - Она је само била нетрпељива према туђој глупости!

Не пропуштамо ни да поменемо да се у уобичајеним разговорима о њој обично помене да је у великом броју филмова била разголићена, и лаког морала, мада је у животу била потпуно другачија.

- Да! Била је готово асексуална – сместа одговара песник. – Али тај утисак који можда лебди око ње због њених улога, говори вам о томе да је Соња била вансеријска глумица. Играти тако добро курветину у филму, а напољу, у приватном животу и немати сношај јер те то не оптерећује, зато што те оптерећују много драгоценије ствари, то је знак да је неко великан.

Кад би Соња била жива...?

Иако је после „Рођендана за мртве“ саставио још 17 књига, што због неразумевања издавача за прилично херметизовану поезију, што због врло тешких услова у којима живи, Радосављевић није објавио ниједну, а напомиње да често види везу између Соњине смрти и сопственог повлачења са јавне сцене.

- Можда је заиста и њена смрт допринела томе што сам и данас практично анониман у широј јавности. Одсуство њене енергије и њеног мајчинског односа. Остали људи који су ме подржавали имали су нечега прорачутог у односу према мени. Она једина није имала никакав интерес.

- У последње време у свакодневном сам контакту са песницима путем Фејсбука. Нисам тамо само да бих објављивао своје песме. Постоје хиљаде људи који то читају, и прате шта радим, а себе себе сам из спрдње назвао Владиком Поетике Сербске, да бих тако послао поруку да се српско друштво увек лежерно одрицало својих највећих талената... Али, опет, својим ангажовањем на друштвеним мрежама, ја сам успео да убедим на стотине људи да је боље да напусте песничко поље, зато што немају дара. Такође сам успео да помогнем појединим људима, који су били на граници дилетантске скрибоманије, да се претворе у солидне или одличне песнике. Са мном ступају у контакт са захвалношћу. Сматрам да немам разлога да будем лажно скроман, јер после тридесет година у поезији врло добро знам шта стварам. Иако за ово друштво практично не постојим и нисам жив, ипак могу да пишем поезију какву пишем, која ће се популаризовати за једно сто година, када се друштво буде опаметило. Данас немамо песнике јер их гурамо у живо блато анониме. Па Бећковић каже да „Србија веровано данас више и нема песника“! Каква бесмислица! – љутито оцењује Радосављевић.