СТРАСТ ЗА ЗАОБЉЕНИМ ТЕЛИМА: Београдски фестивал игре доноси дивна изненађења

„Р. ОСА_10 вежби за нову виртуозност“ је комад који је савршено уклопљен у поетику кореографкиње Силвије Грибауди, јер је она уметница која са запањујућом иронијом ставља у фокус телесну изражајност, жене и друштвене улоге које су им додељене, градећи однос са публиком кроз неформални језик. То је представа инспирисана Ботеровим сликама, светом 80-их година и  Џејн Фондом, концептом успеха и перформанса.  Силвија Грибауди нуди сценско излагање у коме је протагонисткиња виртуозна играчица Клаудија Марсићано. Комад је позив да препознамо лепоту и изврсност у једном јединственом, изузетном телу из универзума игре. Иронија и драма, аутентичност и клише, баналност и активизам, изражени су са милошћу и хумором у овом неодољивом перформансу. Овај „шоу за једну жену“, изазива огромно интересовање у  Италији, а наша публика ће га видети у оквиру 15. Београдског фестивала игре, и то 24 марта, у Атељеу 212.

Како је настао перформанс „Р. ОСА_10 вежби за нову виртуозност“?

- То је перформанс које произлази из страсти за заобљеним телима, за облинама тела, из радозналости за истраживањем њихове динамике. Започела сам истраживање још давне 2009. године, са комадом  “Слободно тело” који је неколико пута освајао значајне награде, а који покреће све “масне” делове тела,  градећи кроз иронију једну врсту игре која руши или умањује физичке табуе. Од 2011., развијала сам представе које се баве темом физичких промена карактеристичних за старење. У последњем комаду који долази у Београд,  желела сам да охрабрим људе да се усуде ("оса" значи "усудити се" на Италијанском језику), а уједно да изненадим публику кроз физичку виртуозност и прикажем лакоћу коју тело може имати упркос очигледној тежини.

Како сте се пронашли Клаудију Марсићано?

- Још 2015. године имала сам прилику да се упознам са Клаудијом у једној продукцијској кући која је реализовала велики телевизијски програм који је имао за циљ да открива неафирмисане таленте. Клаудија је 25-годишња глумица која живи у Милану, где је похађала позоришну школу "Quelli ди Гроцк". Била сам дирнута флексибилношћу њеног тела, па сам јој предложила да креирам позоришни комад за њу. Док смо радиле, открила сам да поседује више талената, па сам у оквиру неких виртуозних делова, покушала да направим драматургију састављену од радосних сцена, која би могла дати пуну вредност сваком делу њеног тела. Радила сам са њом на "сценској истини", на простору чистог задовољства које на бини може развити физичке и вокалне резултате који руше зидове и стварају директну комуникацију, без компромиса, где је техника у служби природног покрета. Након сваког извођења, Клаудија и ја интензивно разговарамо о томе какав је био однос са публиком, и он се мења сваки пут. Колико можемо да продужимо покрет или тренутак, када се људи насмеју? Колико дуго треба да га задржавамо? Како ћемо увести публику у тајне тела, чинећи да људи осете виртуозност и таленат.
 

Раније сте радили на идентитету и полу и као и на  женствености након шездесете године живота. Какво место ова представа заузима у вашој поетици?

- У мом раду сам у пракси успоставила филозофију коју сам прихватила 2001. године, а то кроз будизам. У мојим кореографским радовима, покушавам да представим неке животне концепте, стављајући у средиште сценских вредности - вредности људских односа. Волим да постављам ово питање: какав утицај има тело у данашњем друштву? Какву привилегију уживамо на основу нашег физичког изгледа? Како можемо преокренути изглед оних који су око нас како би их охрабрили да виде да ствари које сматрају немогућим могу постати могуће? Ја сам заинтересована за деконструкцију улога, и то је елемент који карактерише све моје радове.

Да ли бисте се дефинисали као "посвећени аутор"?

- То је тешко питање! Желела бих да видим себе као аутора који користи комедију и иронију како би покренуо мисли и рефлексије кроз игру.

На који начин публика има водећу улогу у представи и како је до сада реаговала?

- Публика увек реагује на партиципативан и ентузијастичан начин. Стварно учешће је континуирани покрет креиран помоћу кореографије, као дијалог између публике и перфомера. У овом невидљивом простору налази се аутентична поетика овог перформанса, смењивање осмеха и мисли, али и тела у акцији, која дају смисао нашем раду.

Ваш рад представљате под фирмом компаније Зебра, коју сте у Венецији основали 2011. године заједно са својом колегиницом, кореографкињом Кјаром Фриго.

- Изабрали смо име Зебра, јер зебре, упркос томе што су прекривене истоветним пругастим крзном, имају своје специфичне и јединствене шаре. Наше јединство заснива се на вредности разноликости, коју бранимо у структури која је такође отворена за друге уметнике као што су Ана Пирати (визуелни уметник) и млади играч и кореограф Сиро Гуљелми. Наше удружење има за циљ подржавање низа продукција које отварају активан дијалог и дуге уметничке дебате.  И све то као потреба за изградњом уметничких структура које пружају изражајну слободу различитости, каква лежи унутар сваког уметника.