ЗВОНКО БОГДАН: Све оно што проживим, ја стављам у стихове (ФОТО, ВИДЕО)

Звонко Богдан се, после неколико година паузе, враћа традиционалним београдским концертима у Сава центру 11. новембра. То је био повод да се настави још једна традиција - дружење са новинарима на његовом салашу на Лудошком језеру, у близини Палића. 

12 издавача је ОДБИЛО, а данас је НАЈБОГАТИЈА књижевница - открива КАКО је то постигла!

КОМУНИСТИ СУ МИ СЕ СМЕЈАЛИ КАД САМ ЉУБИО РУКЕ ДАМАМА

У прелепом амбијенту, уз увек расположеног барда панонске шансоне и његове тамбураше, повод за причу јесте био концерт под називом "Не вреди плакати", али није могло да прође неопажено његово џентлменство према дамама. Свакој новинарки, а није их било мало, Звонко је пољубио руку и даровао осмех од срца. 

КАО У СЕРИЈИ: Познати холивудски глумац у 37. години сазнао да му је сестра уствари МАЈКА!

- Почео сам да љубим женама руке кад сам дошао у Београд, са 20 година - присетио се он. - Сви комунисти су ми се смејали. То је било тада, малтене, забрањено. После 30 година комунизам је пао. Онда су почели и ови матори да љубе женама руке, али нису имали праксе. 

Богдан сетно прича како су се времена променила: 

- Из кафане сам отишао на концерте. Кафана, оних које ја памтим и у којима сам почињао, више нема. Сад се живи на други начин. Сава центар је храм за сву музику. Навикли смо се да радимо тамо. Дође бирана публика, она коју то интересује.

ВРЕМЕНА И ЉУДИ СЕ МЕЊАЈУ, УСПОМЕНЕ ОСТАЈУ

Надахнуто је наставио: 

- Ја све оно што преживим, што видим, стављам у стихове и мелодију. Имао сам срећу да то интерпретирам. Све оно што сам сакупио и направио, везано је за време које се више поновити неће. И фијакери, и коњи, и салашари и Буњевци су отишли у историју. Ја их, једноставно, чувам за младе генерације - да виде да су пре 100, 200 и више година постојали неки људи који су писали ове стихове, чували ову равницу и у њу стављали душу. Променила су се времена, људи, а успомене су оно што остаје. Са мојим тамбурашима, са оркестром који броји више од 20 чланова, ја то љубоморно чувам више од 50 година. 

Намеће се питање - зашто не вреди плакати? 

- Зато што ту нумеру још нисмо искористили као назив, као позив људима на концерт. Ту љубавну песму сам случајно научио од једног великог тамбураша у Суботици '71, '72. године. То је био Милош, чувени челиста, забављач и шармер. Једне зоре ми је отпевао прву строфу. Видео сам да штета да се тема остави у страну, па сам узео од њега ту строфу, направио нову мелодију и додао још две строфе, да има једну причу. 

ЦЕЛА ПАНОНИЈА У ДВА САТА

О винарији која носи његово име, и салашу...

- Неки људи су од овога чиме се ја бавим и што сакупљам годинама, нашли начин, време, снагу и новац да направе нешто за успомену. Иза мог имена стоји све што сам рекао - и коњи, и тамбураши, и снаше, и салаши, и Бачка, и Војводина, и читава Панонија.

У Сава центру ће уз Богдана наступити 21 тамбураш. 

- Они су увек исти. То су три оркестра која су састављена за ту велику манифестацију. Трудимо се да та двочасовна шетња буде кроз велику равницу Паноније - од Загорја до Карпата, од Татра до Балкана. Ту има толико нација и националности, и зато буде на нашем концерту и писама, и пјесама, и песама. Да буду заступљени сви који живе на овој великој равници. Старе песме које су настајале пре 150, 200 година, углавном су квалитетне јер су стихове писали писали песници. Мало је изворне народне музике која може да стане уз бок ономе што су написали људи који имају дара и смисла за стих. 

О прошлости која је, кажу многи, била боља...

- Ја мислим да је то само у причама, у романима. Људи се углавном осећају на детињство и на младост. Тада ствари изгледају сасвим другачије, веће, важније. Мислио сам да сам ја једина будала која се тиме бави, међутим, сваки кога год сам прочитао, и писац, и песник, и композитор, ослањали су се на време кад су били безбрижни. То што се враћамо у то време је зато што се живело много спорије. Овај темпо живота људе меље, ми то и не примећујемо. Као тридесетогодишњак сам отишао на наш салаш који је већ био у распадању. Мој дида ме је питао "Ди си био?", "На салашу". Он каже "Немој више ићи тамо, јер није то више као кад си ти био мали". Ја све слике из детињства памтим, и то је нешто чега се држим. 

Наглашава да је суштина да људи у стиховима његових песама људи нађу себе. 

- Многима је срушен салаш, продат коњ, многи немају више фијакере, не одлазе више на село... Људи се, једноставно, за те емоције везују. 

Кад смо већ код коња, они као да су у последње време мало скрајнути у причи... 

- Више се не бавим тркама јер сам у тим годинама кад млади људи не воле да виде маторе око себе. То је код нас јако значајно, јер је коњички спорт пао на ниске гране. Чим нема масе, онда се примећују ствари... Ја не волим да малтретирам младе људе око себе. 

Концерти традиционално почињу тако што се тамбураши десетак, петнаест минута "расвирају", па тек онда Звонко ступи на сцену... 

- Инсистирам на томе. Анимир програм бет вокала је морао да постоји. Без тога нисмо могли да радимо у београдским кафанама, и ниједан оркестар у Европи без тога није могао да свира. Ту смо могли да izvoddimo лагану музику, да људи примете да постоји још нешто осим оног што има изводимо. 

Чувене су Богданове интерпретације Бајагине и Лошине теме из серије "Вратиће се роде", па "Ко те има тај те нема" из пера Банета Крстића...

- Мени је песма из "Рода" прекрасна, зато сам је и уврстио у репертоар. Драагаан Бјелогрлић је рекао "Ми би волели да наша песма уђе у кафану". На онај начин не може, јер се тешко памти. Онда сам ја прибегао овоме што се допада и мени, и онима којима прате. Морам да водим рачуна и о оркестру, да се и њима свиди.