МИТАР НЕМА ДИЛЕМУ: Гол у Лисабону најдражи, Душан Тадић најбољи

-Није мала ствар одиграти било где 100 утакмица, а не за своју земљу, за репрезентацију. У тих сто утакмица је било много лепих тренутака, који ће остати урезана у моја сећања, наравно било је и оних мање лепих. Велика част је и одговорност носити овај дрес и представљати своју земљу, а када то урадиш сто пута, то је велики успех, о којем нисам ни сањао када сам почео да играм фудбал. Бог некад има веће планове за нас него ми сами. Надам се да ће бити још неколико утакмица- почео је причу Митровић за сајт Фудбалског савеза Србије.

Сећа се Митрогол свега. Дебитовао је у јуну 2013. године против Белгије у Бриселу.

-Памтим као да се јуче све десило. Пролетело је. Сећам се тренутка када сам дошао у Пазову, упознавања са саиграчима, сећам се утакмице. Али и после тога, слетели смо у Београд и селектор Михајловић ми је рекао да У19 репрезентација има сутра утакмицу и ја сам право са аеродрома отишао у хотел код њих. Друловић је био селектор у тим квалификацијама за Европско првенство, које ћемо касније освојити у Литванији. Иначе, на тој утакмици са Белгијом у Бриселу ме је и Андерлехт видео, оставио сам добар утисак и касније сам направио трансфер тамо. Одатле је све кренуло – као ракета“.

Јубилеј за 50. наступ је био у поразу у Београду од Португалије (2:4), а Митровић је дао гол.

-Роналдо је тада дао гол из офсајда, али се тад није бунио (смех). Био је и то леп јубилеј, али се због пораза није придавало значају. Даанс се у фудбалу све брзо дешава, утакмице су на свака три дана, немаш времена ни да се осврнеш на све што си остварио.

Иако је давао неке спектакуларне голове у дресу репрезентације Србије, Митровићу је омиљени један којег би мало ко изабрао.

-Мени је најлепши гол против Азербејџана у гостима за 2:1. Сергеј је асистирао, пустио сам да лопта падне и левом ногом из прве сам, дропком, погодио у даљи угао. То је био гол какве не дајем често, сам себе сам изненадио.

Утакмица за сва времена коју је Митровић обележио голом у последњим минутима: Лисабон, Португал (2:1) за директан пласман у Катар.

-Пред ту утакмицу сам био повређен, пукла ми је задња ложа. Две недеље паузе, нисам излазио на терен. Тек по доласку у Лисабон први лагани тренинг. На дан утакмице на шетњи Мистер ме пита како се осећам, рекао сам му да нисам одрадио ниједан тренинг, али да бих да пробам. Кад ћу ако нећу сад. Он ми је рекао „Полако, седи на клупу, ући ћеш у другом полувремену, даћеш гол и одвешћеш нас на Светско првенство“. Рекох, из ваших уста у Божије уши. И тако је и било! Буквално је нацртао како ће да буде. Када сам ушао у игру, стајао сам у шеснаестерцу све време. И онда центаршут, гол... Све емоције, снови, онај промашени пенал против Шкотске се брише. Сузе. Вичеш, скачеш... Тај осећај, тај адреналин, крв што пумпа из тебе, снага коју осећаш, то не може речима да се опише. Најлепши тренутак у каријери. Убедљиво.

А, није тешко погодити ни онај најтежи.

-Шкотска, промашени пенал. Депресија, унутрашњи бол. Траума. Када се спремаш за нешто цео живот, живиш за тај тренутак, дајеш од себе за то и када се деси – ти ниси спреман. Промашиш. Разочараш себе, породицу, нацију која је толико веровала у тебе. Сигуран сам да су питали целу нацију ко да шутира последњи пенал, сви би изабрали мене. Толико сам осећао одговорност, част, поверење и онда – промашиш. Непреспаване ноћи, нисам изашао из собе два-три дана. Уследили су и у клубу шест месеци патње. Нисам могао да се изборим са тим. Па уз помоћ породице, саиграча, корак по корак. И онда се догодио Лисабон, моменат који је све преокренуо. Као да сам скинуо камен од 200 кила са срца и леђа.

У Лисабону гол Митровић, центаршут Тадић. Комбинација која је толико пута „упалила“. Моша и Тирке новијег доба.

-Дућа је по мом мишљењу најбољи играч којег је Србија имала у новијој историји! Можда најбољи са којим сам играо у каријери. Само су Бог и ти путеви наместили да не игра у Реалу и таквим клубовима. Тадић је фудбалски маг, велемајстор, не постоји реч којом бих га описао. И невероватна личност. Била је част и задовољство да дуго играм са њим у репрезентацији. Без њега сви ови голови не би били могући.

Још један човек који је оставио велики траг на каријеру Александра Митровића у репрезентацији је Синиша Михајловић, који му је први дао шансу у црвеном дресу.

-Мене као младог као да су само спустили у тај тим. Миха ми је рекао: „Мали, ти играш, ти шутираш пенале“. Дао ми је слободу, самопоуздање, на крају сам му вратио голом против Хрватске. Имао сма 18 година и када ти као клинцу дође такав човек, пун самопоуздања, енергије... Никада у животу нисам срео такву личност. Када играш и погледаш га како стоји поред линије, у оделу, та енергија се прелије на тебе, упијеш је. Када уђе у просторију сав страх нестане. Па још кад ти каже: „Ти си ми би“ан". Само фале крила да полети.