ПАКАО МАРКА ЈОВАНОВИЋА: Од имаш РАК до ЗДРАВ си - Ја ту видим помоћ Божију, светог Нектарија
Са 35 година игра са великим успехом.
Српски фудбалер Марко Јовановић је пре неких девет година прошао кроз "пакао", пошто су му лекари у Пољској саопштили да болује од рака лимфних жлезда. На срећу, дијагноза је била погрешна и Марко се и даље у 36. години живота, професионално бави фудбалом.
НЕВИЂЕНИ СКАНДАЛ: Тренери и фудбалери БРУТАЛНО претукли дечаке! Њих 25 на десет играча
НА ОВО СЕ ЧЕКАЛО: Ђурђевић открио да ли се враћа у Партизан
ГОТОВО ЈЕ! Урошевић НАПУШТА Партизан и сели се на Кипар
Тренутно брани боје новог суперлигаша Железничара из Панчева, у популарном подкасту код Александра Стојановића, детаљно је описао кроз шта је прошао када су му лекари саопштили страшну вест.
Док је наступао за Вислу из Кракова, након редовних лекарских прегледа, лекари су саопштили тада 27-годишњем Јовановићу да болује од тешке болести.
- Ми смо дошли на прозивнку 10. јануара и они су мени на оним нормалним прегледима нашли нешто, али су рекли да није опасно. Ја сам био тотално опуштен. Онда су ме позвали једног дана да дођем у клуб. Ту председник, тренер, спортски директор и доктор. И сви буквално јако лоше расположени, видим није ту нешто како треба. Нешто они мене ту завлаче, провлаче и рекао сам им да ми кажу шта се дешава. Кажу они мени да болујем од тешке болести, болести која се тешко лечи, тако су ми рекли. Не могу да ти опишем то, како сам се осећао. Препоручили су ми да одем на додатна испитивања на неку јако добру клинику ван Кракова. Рекао сам нема шансе, ја морам да идем кући, морам да видим породицу - рекао је Марко Јовановић код Алексндра Стојановића у Алесто подкасту, па наставио:
- Изашао сам са стадиона, зовем супругу, плачем, не могу да дођем себи. Ја сам схватио да је рак у питању. Дошао сам у Београд, радио анализе и они су ми рекли да није. Кажу то је неки вирус, ништа страшно и ја сам се ту смирио - рекао је Јовановић.
У тим моментима вера му је помогла да не потоне. Наравно имао је и огромну подршку своје породице.
- Ту су ми уз породицу највећа подршка били моји пријатељи из манастира у који сам ишао који су ми помогли да мој темперамент смирим. Почео сам да се виђам са њима и да више спознајем нашу веру. А онда сам опет имао сличну ситуацију и доктори су ми рекли да нема шта друго да буде, да имам рак лимфних жлезда. Много ми је било тешко, највише због деце и због маме која је на крају добила рак од свог тог стреса. Ипак након неколико дана уз молитву, уз прјатеље из манастира у који идем сам прихватио то. Заиста сам прихватио. То је то, шта да радим, добро сам се осећао, најгоре ми је било због деце и маме. Она није могла да сакрије тугу никако. Ја сам договорио лечење на клиници у Келну и онда је мој зет који живи у Базелу дошао на идеју да дођем у Базел. Ту има феноменалан доктор који је лечио Стива Џобса да се чисто уверимо шта је то, какво је лечење. Ја нисам био за то, али сам отишао тамо са супругом - открио је фудбалер Железничара.
Када се помирио са чињеницом да болује од рака, доктор из Базела му је улио нову наду.
- Сели смо код њега, гледа оне резултате... Ја сам то прихватио, веровао сам да ће Господ да ми помогне, осећао сам се добро и веровао сам да ћу да победим. Он у једном тренутку говори: 'Господине Јовановићу ја мислим да Ви немате рак.' Ја шокиран. Ударам доле супругом ногом, како немам рак? Он ме пита: 'Је л' бисте ви волели да имате? Ја мислим да немате.' И послао ме на клинику у Базелу на сва могућа испитивања. Е та три-четири дана су била можда и тежа од овога када сам сазнао да имам рак. Ја сам прихватио да то имам и помирио се са тим. Сад ми је он донео наду, где ми је рекао да можда греши, али да верује да није. И онда сам добио нову наду и плашио се тог разочарења ако се испостави да је ипак рак - искрен је био па је наставио:
- Онда та три четири дана, размишљања, свакакве мисли... Водио сам децу по Швајцарској да се разонодимо, да скренем мисли. Био сам на порукама са пријатељима из манастариа и то ме спасило, верујте ми.
На крају се испоставило да болује од неизлечиве аутоимуне болести.
- Нисам спавао целу ноћ уторак на среду и рекли су ми да ја немам рак, већ да имам неку аутоимуну болест која се не лечи. Не могу да ти опишем мој осећај. Тад ми се живот окренуо, више сам кренуо ка Господу, иако не довољно наравно. Схватио сам шта ме је избацивало из такта и нервирало. Кад схватиш да имаш рак, двоје мале деце, породицу о којој бринеш, а не знаш шта ће сутра бити, онда схватиш неке ствари.
Марко се осећао добро, али резултати нових тестова нису били охрабрујући.
- Онда сам радио неке нове тестове, где су ми рекли да ми се стање много погоршало, да ћу вероватно морати да се лечим кортикостеродима и да је то вероватно крај каријере за мене. Да једноставно након тога човек не може да се врати фудбалу. Опет, такво искушење, таква туга. Није ми било свеједно. Рекли су ми да ћу да се излечим, али да нема ништа од фудбала. У седам дана сам имао два главна прегледа, урадио сам први преглед и доктор ме је звао и рекао ми да имам неке промене велике и дефинитивно је то то. Крај каријере.
Марко је уверен да га је тада спасао Свети Нектарије Егински, за ког се верује да је један од највећих исцељитеља у историји хришћанства.
- Када је кренуо тај проблем са раком неки пријатељи су ме упознали са Светим Нектаријем, са великим грчким светитељем који је многим људима помогао, коме се многи људи моле, поготво Срби. Он је живео и његов гроб се налази на острву Егина поред Атине и део његових мошти је у манастиру Раковица. Када су ми рекли да се то десило, мени је синуло, отишао сам до гроба светог Нектарија и да се помолим јер нисам био у добром стању. Отишао сам тамо, помолио се, био сам два дана, не могу да ти опишем колико ми је то пријало. Свратио сам један дан до Београда да се видим са мојима који су очекивали да будем никакав. Рекао сам да ће да буде добро, креће лечење, био сам стварно много расположен. Вратио сам се у Пољску, они су одрадили други тест и рекли морам да се вратим у Пољску да почнем лечење како би ми клуб плаћао. Пролази седам дана, осам, девет, нико ме не зове! Уживао, ишао са децом на базен и хтео сам да искористим време јер је то јако тешко лечење. Већ 20 дана ме нико не зове, лепо ми, драже ми да што касније кренем са њим и ја зовем доктора да видим шта се дешава. "Јао не зовем те, не знам шта да ти кажем! Проблем је други преглед који си имао, на њему ништа нема! Нема ништа, за разлику од првог који је био јако лош. Други преглед не показује никакве промене. Ти си здрав - открио је Јовановић и додаје:
- Ја, сузе су ми кренуле на очи! Може да прича ко шта хоће, ја ту видим помоћ Божју, светог Нектарија, није то случајно, да између два прегледа одем тамо. Након свега тога ја и даљем играм фудбал, неколико пута су ми рекли да је крај каријере, да имам рак, а Господ је тако уредио да и дан данас играм фудбал, Сви прегледи су после били супер. Ја славим светог Нектарија као славу поред Ђурђевдана и свакодневно се молим. Имам 35 година, тада сам имао 27. Годину дана нисам тренинг урадио, утакмицу сам одиграо после годину и осам месеци прву. То ми је преломило каријеру, кренуо сам од почетка. Нисам знао како ће да изгеда, али сам био пресрећан што опет могу да играм фудбал, па макар и трећу лигу.