ХОРОР ПРИЧА О КОЦКАЊУ ЕНГЛЕСКЕ ФУДБАЛСКЕ ЛЕГЕНДЕ: Питер Шилтон је играо преко три деценије, али далеко дуже је губио ОГРОМНЕ паре због порока

Проблеми са коцкањем и патолошка зависност од коцке представљају огроман проблем који повлачи за собом дубље невоље везане за разарање породице, позајмљивање новца код зеленаша, продавања имовине или чак вршење кривичних дела како би се обезбедио новац за коцкање и враћање дугова.

Како би се подигла друштвена свест о овом великом проблему, односно како би се приређивачи игара на срећу натерали да стриктно поштују закон и сами буду део решења овог огромног проблема, портал Србија Данас апелује да се размотри увођење кладионичарске картице.

КЛАДИОНИЧАРСКА КАРТИЦА У СРБИЈИ

Кладионичарска картица би била документ који би превентирао да осетљиве групе људи упадну у дужничко ропство, што би касније повлачило и социјално друштвене последице које би се одразиле и на породицу коцкара, као и на читав систем. 

Енгласка је земља фудбала, а Питер Шилтон је апсолутна легедан и човек који има највише наступа за национални тим. Ипак, једна ствар је претила да му уништи живот, а то је коцка.

Супруга легендарног голмана Стеф Шилтон је описала живот са коцкарским зависником и како је чврсто решила да помогне другима попут ње.

- Убрзо пошто смо почели да се забављамо, 2012, приметила сам његово сумњиво понашање. Излазио би из просторије да телефонира. Био је прилично тајновит. Мислила сам да има другу. Кад живите са коцкарским зависником, увек имате осећај да је у вашу везу умешана нека трећа страна. На његовом телефону сам виђала увек исти број, изнова и изнова. Био је то телефонски број кладионице.

Није одмах схватила тежину проблема

Мислила сам да је џентлмен и да се намерно не коцка преда мном, да је то само његов мали хоби.Једне ноћи сам се пробудила и он није био у кревету. Седео је за лаптопом, а на екрану се налазио формулар за клађење. Било је то усред ноћи - желео је да се клади на коњске трке у Аустралији. Наравно, могао је да се клади на било коју трку, широм света, у било које доба дана.

Препознала је зависника

Тада сам схватила да то није само хоби, да нешто јако није у реду. Знала сам да је зависник. Покушала сам да разговарам с њим. Дуго сам радила за Националну здравствену службу и често сам виђала зависнике, како људи пролазе кроз апстинентску кризу. Знала сам да не смем да га притискам. Заузео је веома одбрамбен став; одбијао је да прихвати реалност. Говорио је да је то нешто што ради само да би се опустио. За њега су то увек биле коњичке игре. Оне су га радиле. Познавао је тренере и играче који поседују коње, у таквим се круговима кретао. Људи претпостављају да су коцкарски зависници пропалице. То су често веома проницљиви, веома интелигентни људи са успешним каријерама. Не можете лако да препознате коцкара и због тога је веома тешко допрети до њих. Они то крију. Било ми је врло тешко као веома блиској особи, која је практично живела с тим.

Није желела живот са коцкаром

Запросио ме је и желео је да ме води на Барбадос да се венчамо. Ја бих му рекла: "Ти си коцкар, не могу да се удам за тебе. Бринем се да си се сувише заглибио у то."Али никад му нисам поставила ултиматум. Држала сам своје финансије одвојено од њега. То је савет који обично дајем најближима коцкарских зависника - сачувајте финансијску самосталност и никад им не позајмљујте новац. Сваки пут кад би добио извод из банке, видела сам да би га поцепао и спалио.

Суочила се са њим

А онда је једном банковни извод стигао поштом док је он био на пословном путу.Желела сам да видим колико се тачно коцка. Отворила сам га и биле су то странице и странице новца који је одлазио кладионици Бетфер - 18.000 фунти месечно. Било је запањујуће. Била сам потпуно шокирана. Помислила сам: "О мој боже, па он је јако болестан".Срце ми се сломило. Страшно се наљутио на мене. Рекла сам му: "Ти си болестан, ти си зависник и треба ти помоћ, а ја сам ту да ти помогнем".А онда сам имала побачај. И он је био невероватан. Није се коцкао, неговао ме је и помислила сам:"Одрећи ће се тога због мене".

Почео је да се повлачи у себе

Вратио се томе, али мислим да се променио, изгубили смо бебу коју смо јако желели и мислим да је због тог губитка почео да се брине да ће изгубити и мене. Мислим да је почео да схвата да има озбиљан проблем, да неће бити венчања или путовања на Барбадос. Уместо да хистеришем и правим галаму, радила сам на свему постепено. Заиста сам се забринула за његово здравље. Пропадао је, толико је заглибио, и изгледао је ужасно. У нашој вези обично смо се добро забављали, али он је почео да се повлачи. Једне недеље попео се горе на спрат. Чула сам га како прича на телефону, како покушава да се докопа новца за посао који је обавио. Рекла сам: "Преселићу се у другу собу, морам мало да разбистрим главу".Ујутро је изгледао ужасно. Ни ока није склопио.

Схватио је да има проблем

Рекао ми је: "Знам да имам проблем, прекинућу с тим, али мораћеш то да урадиш заједно са мном".Загрлили смо се. Био је то један од најбољих тренутака у мом животу. Одрекла сам се мог посла да бих му помогла. Прошао је кроз потпуну апстинентску кризу. Прве недеље се и даље не сећа. Није могао да спава; морао је да започне нов живот.

Жудео је за клађењем, али успео да је победи

Била је свакодневна борба скретати му пажњу на нешто друго, да бисмо га смирили. Жудео је за клађењем. После три месеца та жеља почела је полако да јењава. Заинтересовао се за голф. Ишли смо у шетње плажом. Изборили смо се сами, заједничким снагама. Контактирала сам Бетфер и замолила их да помогну, али они нису урадили ама баш ништа, нису чак ни ограничили његов рачун. Све време сам покушавала да се изборим са властитим емоцијама. Осећате се веома усамљено. Кад му је умро отац, уплашила сам се да би то могло да га врати коцки. Морала сам да се изборим и са властитим бригама, тескобама и проблемима са поверењем. Пет година након што је престао да се коцка, чули смо за младе људе који су одузимали себи живот због коцкања. Рекла сам Питеру да мора нешто да предузме; његов глас би ту имао огроман утицај. Био је веома емотиван и рекао је: "То је то, морам да покушам да спасем животе".

Допало му се да опет буде узор

Требало је за то много храбрости. Дали смо интервју у јануару 2020. да бисмо указали на овај проблем и наредног јутра смо били затрпани порукама од зависника и њихових најближих. Била сам у сузама. Било је зависника који су рекли да ће, због Питера, потражити помоћ. Питу се то јако допада и он очигледно и даље ради на указивању на овај проблем у јавности. Али, ја сам схватила да се ништа не предузима за најближе - најближи су једнако жртве као и зависници, а то се упорно игнорише. Ја сам била његов спас. Стекла сам диплому терапеута и разговарала са АРА (Агенцијом за опоравак од зависности), која се спремала да отвори нова радна места. Радим сада за њих од априла, као амбасадорка и саветница, на њиховом пројекту шест до десет. Он ставља породицу и пријатеље у само средиште неге - шест до десет је број људи погођен коцкањем једне особе. Управо је то било потребно - да се обрати пажња не само на емоционалну страну свега, већ и на финансијске проблеме. Има људи који су бесни, који желе да прекоре своју децу због коцке, а ви морате да им објасните да то није њихова кривица, то је болест. Не разликује се од дроге. Треба им много више помоћи током читавог опоравка да би имали шансу да наставе са животом излечени и да се никад више томе не врате.

Питер Шилтон је имао једну од најдуговечнијих каријера у истоирји фудбала играо је чак 32 године (од 1965. до 1997.).

Са првом супругом Сју је био 41 годину и имају два сина (Мајкл и Сем), али ипак је са коцкањем престао тек са другом женом Стеф. Љубав изгледа може да победи порок.