МИХИ ЈЕ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ ХРВАТ У РАТУ СРУШИО КУЋУ! Синиша му је опростио и од тога сви можемо нешто да научимо

Грађанским ратом (1991-1995) уништена је једна вишедеценијска творевина. Скројена, склепана или пак вешто створена, нестала је у пламену оружаних сукоба одневши са собом животе, домове, љубави и пријатељства.

За многе беспотребно формирана, за оне друге још бесмисленије растурена, али та Југославија више не постоји!

Управо је тај рат у самом праскозорју нос промолио у Вуковар, у Борово, одакле је један од највећих фудбалера са ових простора - Синиша Михајлович.

Он је у првим данима сукоба био ван државе, али...његови родитељи нису.

- Рат је почео у мом месту. Моја прва кућа је срушена. Срушио ју је мој најбољи пријатељ Хрват. Био сам на мору, зовем мајку кући и чујем пуца се....-  присетио се Михајловић годинама касније, а онда је описао како је телефонски разговор са мајком текао:

- Рекох јој - смањи телевизор, не чујем те од филма. Ма какав телевизор, то је избио рат, пуцају овде. Где је избио рат? Пуцају овде око куће ратују...

Како је бивши репрезентативац и селектор наше земље рекао, кућу му је срушио најбољи пријатељ - Стипе Мајић Пипе.

- Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. 
Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао да баци бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику? Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата... - написано је у књизи о Михином животу аутора Мирослава Гавриловића.

Наводно, Стипе је морао да се докаже својима колики је "Хрват", те је с намером послати у кућу његовог најбољег пријатеља - Синише. Он је, према причи најпре упозорио Михајловићеве родитеље да беже, јер креће рат, што су они одбили, тек касније је запуцао у слику свог пријатеља како би им ставио до знања да неће остати живи уколико остану у Вуковару.

- Да нисам срушио твоју кућу, убили би ме. Сви су знали да смо најбољи пријатељи, а морао сам да докажем да сам велики Хрват. Могао сам да је срушим и када су твоји родитељи били у њој, али нисам. Казао сам им да морају да оду, што они нису схватили озбиљно, па сам био приморан да пуцам у слике, како би се уплашили и побегли - биле су речи Михиног пријатеља, како је сам Синиша рекао.

Овај гест, ма колико представљао "оксиморон", Синиша је умео да цени, што потврђује и чињеница да је опростио Стипеу.

"Кућа ће да се изгради, а моји су остали живи" - гласио је Михајловићев опрост "Стипеове покоре".

Сусрет некадашњих најбољих пријатеља догодио се неколико година касније.

- Видео сам га 2000. године када сам играо у Загребу. Дошао је да ме поздрави, а ја сам га упитао да ли је истина да ми је он срушио кућу. Рекао је да јесте, али да није имао избора јер би, да то није учинио, био убијен - рекао је касније Михајловић.

 У једном интервјуу за италијанске медије он је говорио и о Вуковару, њему "најлепшем граду на свету" који је на крају постао рушевина!

- Памтим рушевине зграда и машине које су правиле ровове. Птица није летела, није било ни паса. Памтим поглед два десетогодишњака, док су носили пушке. Имали су очи мушкараца у телу деце. Тужне очи које су виделе све осим детињства. Један од њих ми је пришао и питао ме је ко сам. Често помислим на то дете, волео бих да знам шта му се догодило. Ако га рат није узео, онда је данас мушкарац. Можда има жену и децу. Надам се да су та деца постала одрасли који су поново открили мало светлости - испричао је тада Синиша Михајловић.

Ипак, поменути Стипе је касније демантовао ово што је Синиша испричао.

- Дакле, понавља се прича, са новим квалификацијама... Шокирао сам се. Михајловић ме је већ једном, пре пар година, оптужио том измишљотином да сам му минирао кућу и пуцао у фотографију на којој је он са братом. То сам демантовао и у српским медијима. Није ми се дало тада да дубље улазим у полемику. Мислио сам да је та прича готова - рекао је хрватски режисер, а пренео Вечерњи.хр.
 

Вратимо се на сам почетак текста, каква год да је била, ни једна држава, па ни та Југославија није заслужила да буде угушена у једном од најкрвавијих грађанских ратова након Другог светског рата.

Ова прича о Синиши Михајловићу показује сав бесмисао тог сукоба, који се у главама многих још није завршио, а чије последице нажалост, многи и дан данас осећају. Ако је ова прича потпуно истинита, Михајловићев опрост пријатељу говори нам две ствари.

1) Тај пријатељ јесте исправно поступио! Приморан је срушио кућу, али је Михи спасао родитеље.

2) Још један показатељ какав је човек заправо био Синиша.

Подсећамо, легендарни фудбалер преминуо је 16. децембра 2022. године после борбе са леукемијом, а овај текст показује да нас и шест месеци касније ипак у причама није напустио!