ФИЛМСКИ СЦЕНАРИО: Олуја је ПРОТЕРАЛА овог Србина из Хрватске! ПРЕЖИВЕО је НАТО бомбардовање, постао миљеник Делија, а сада ће по други пут ЗАИГРАТИ на СП
Била је то емотивна исповест пред деби на Мундијалу.
Сценарио за култни филм, могао би да се напише о судбини Милоша Дегенека. Репрезентативац Аустралије, која ће на предстојећем Мундијалу играти у групи "Д", са Француском, Данском и Тунисом, прошао је животну голготу, која је почела током акције "Олуја" у Хрватској.
ЗНАТЕ ЛИ КАКО СЕ ЗОВУ УНУКЕ ДРАГАНА СТОЈКОВИЋА ПИКСИЈА? Ова два имена НИКАД, али апсолутно никад нисте чули
ФУДБАЛСКИ СТРУЧЊАЦИ, ДА ВАС ЧУЈЕМО! Знате ли чему служи полукруг на шеснаестерцу? Одговор СВЕ ИЗНЕНАДИО
СТИГЛА НАРЕДБА ИЗ ФИФА: Душан Тадић мора да носи капитенску траку са ОВОМ поруком
Његова породица била је принуђена да се пресели из Книна у Србију. Уточиште је нашла у Аранђеловцу, али је и тамо задесило бомбардовање СР Југославије 1999. године.
- Прича о томе како сам заволео Аустралију је другачија од већине људи. Нисам рођен овде. Нисам причао енглески када сам стигао. Искрен да будем, све ми је деловало чудно на први утисак. Али, ова земља ми значи толико да је то тешко речима описати. Без обзира на то где се налазио, Аустралија је увек у мом срцу и сигуран сам да причам ово, и у име мојих родитеља Душана и Наде и мог брата Ђорђа. Ова држава је прихватила моју породицу и дала нам наду после рата. Помогла нам је да добијемо шансу да радимо, купимо кућу и саградимо нови живот. То ме је научило да вреди веровати у снове - каже Дегенек
Као петогодишњак, преживео је бомбардовање, а три године раније био "протеран" са породицом из Книна.
- Рођен сам у Хрватској 1994. године током рата за независност. Био је то тежак период за моју породицу. Иамо сам 18 месеци када смо морали да бежимо из Книна. Био сам на трактору са мојом мајком и оцем девет дана на путу ка Србији. Имали смо само млеко и хлеб у том тренутку.
За портал "playersvoice.com.au", Дегенак је пре четири године изнео најтужније детаље из приватног живота, који сваком терају сузе на очи. После овог Мундијала, Дегенек је у два наврата носио дрес Звезде, због чега је прирастао за срце свим Делијама.
- Оставили смо све што смо имали. Кућу, земљу, рођаке и пријатеље. Тешко је то било за моје родитеље. Не причам много о томе, као ни мој отац. Био је то јако тежак период за њега, за његово срце. Од тада се више није вратио у Хрватску. Има томе сад 24 године. Почели смо живот од нуле у Аранђеловцу. То је миран градић, диван, у близини планина Букуље и Венчаца. Ипак, најлепше од свега тамо није била природа већ чињеница да си могао да причаш са сваким, што познајеш сваког
СРБИ ПОТЦЕЊЕНИ! По њима би овако изгледала Југославија у Катару: НЕМА Митровића, један са Косова у саставу
- Године 1999. НАТО је бомбардовао земљу која се тада звала Југославија из разлога, који никада нисам могао да разумем. Имао сам шест година. Тих дана играо сам се са друговима у дворишту када су се огласиле сирене за узбуну. То је значило да се спрема напад. Морао сам да се склањам у подземни бункер који постоје у већини зграда и места у Србији због историје сукоба.
Са породицом је напустио Србију и као наредну дестинацију, његови родитељи изабрали су Аустралију. Земља Кенгура му је дала све, у њој је стигао и до репрезентативног дреса.
- Отац ми је био атлетичар, тркач на 800 метара. Такмичио се на националном нивоу у Југославији. Био сам премлад да га гледам, али су ми рекли да је био баш брз. Један од атлетичара са којима је тренирао радио је у Црвеном крсту. Рекао му је за програм који је ишао преко Уједињених Нација (или Црвеног крста, нисам сигуран), преко којег могла да се пребаци читава породица далеко од рата у Аустралију. У старту, ништа није морало да се плаћа, али чим кренеш да зарађујеш, одређени део новца мораш да уплатиш на рачун организације за трошкове пребачаја.
Присетио се Милош да је његова породица тада тешко живела у тим тренуцима, није постојао ниједан разлог да остану у Србији.
- Није било превише разлога за моје да остану ту где јесу. Отац је био на минималцу, мама такође. Фудбал је тих дана била једина ствар која ме је чинила срећним и држала ме подаље од улице. Једва да смо имали за храну. Свега нам је фалило. Не сећам се да су нам родитељи, брату Ђорђу и мени, икад ишта причали о Синдеју. Знали смо само да идемо негде, али појма нисмо имали где и колико ћемо остати - открио је Милош, а потом наставио животну исповест:
А БИЛИ СМО ФАВОРИТИ НА МУНДИЈАЛУ: Како је друг Тито за 700 милиона марака наместио утакмицу Југославије
- За почетак смо живели у Кампсију, предграђу Сиднеја, што ме је страшно погодило. Аранђеловац је био мало место старо вековима, а сада смо се одједном нашли на месту окруженом свим тим високим зградама, солитерима. А људи је било на све стране! Све је било ново и другачије, никог нисмо познавали. Нисмо знали језик. Био је то тотално други свет за нас. Прва година је била компликована. Али све је постало лакше како смо почели да упознајемо људе и стичемо нове пријатеље из српских и хрватских заједница. Много ми је било лакше и када сам кренуо у школу, а родитељи нашли посао. Живот је почео да коначно добија смисао.
Само су два детаља била су кључна у његовом животу.
- Први је био када смо купили кућу у Ливерпулу. Мислили смо да се тако нешто никад неће десити. Аустралија нам је дала шансу да напорно радимо, да зарадимо, од чега смо могли да купимо кућу. Била је то једна стара кућа, али је имала велико двориште. То двориште је била најбоља ствар која ми се десила. Сваког јутра сам тамо играо и тренирао пре школе. Када нисам тренирао сам, играли смо фудбал "три на три" и "четири на четири", претворили смо двориште у мини фудбалски терен. Друга велика ствар за мене у Аустралији је била када сам постао капитен екипе Џојс до 15 година. Није то била нека велика утакмица, пријатељска против Јапана у "Аустралијском институту за спорт" у Канбери, али то ми је значило све у животу! Моји родитељи су били тамо. Тата је плакао. Био је то моменат када се сан остварио.
Иако време лети, не може да заборави време Хрватску у којој је рођен, али и Србију у којој је живео. И поред тога, земља Кенгура има посебно место у његовом срцу.
- Никад нећу заборавити шта је Аустралија учинила за моју породицу и мене. Хрватска и Србија су ми у срцу, да, тамо смо рођени, да, тамо смо провели наша мала детињства. Да, мој најтежи период живота је тамо. Сада сам у Јапану, где играм за Јокохаму Маринос, али сваки пут кад се вратим у Аустралију имам исти осећај - то је место где сам увек добродошао. Људи су насмејани. Охрабрен си да идеш ка својим сновима, не да им се смејеш кад их имаш. Аустралија је веома млада земља у односу на место одакле ја долазим, али се креће напред убрзано - открио је Милош Дегенек.
Уследио је потом растанак од породице, само да би напредовао у каријери.
- Отац и мајка су се вратили у Србију пре три године. Ђорђе такође. Играо сам у Немачкој у то време и градио каријеру и живот пет-шест година. Переселили су се у Европу да би ми били ближе, јер би ме тако чешће виђали и живот би нам био лакши. Сада када се ситуација променила, сви имају амбицију да се врате у Аустралију, јер мисле да је то најбоља земља на свету. Тата и Ђорђе су били у Сиднеју да гледају квалификациону утакмицу против Хондураса. Био је то јако емотиван моменат за све нас. Био је то први пут да се квалификујем на Светско првенство и остварио сам то са Аустралијом, земљом која нам је дала све.
Тада дебитант, а сада по други пут учесник на СП у Русији памтиће заувек очеве речи, после његовог историјског одласка на Мондијал.
- Тада ми је отац рекао: "Не дижи много главу, настави да радиш". Био је у праву. Иако сам тад мислио да сам стигао на крај пута, био је то само почетак.
- Постоје четири ствари које су ми важне у животу: породица, фудбал, вера у бога и моја држава. Верујем да све те ствари значе још више ако представљам Аустралију на Светском првенству. Искрено, то би била најбоља ствар у мом животу. Породица планира да путује у Русију. Могу само да их замислим како ће да навијају и скачу на трибини. Та радост и то задовољство је постало могуће само због Аустралије. Постојали су периоди у мом раном животу када ми је највећа срећа била да играм 90 минута викендом на терену. Звучи можда драматично, али то је истина. Овде сам могао да дам целог себе фудбалу, радим напорно и остварим сан.
Дегенек је после тог Мундијала у два наврата носио дрес Црвене звезде, и за кратко време постао миљеник Делија. Сада, дефанзивац наступа за америчи Коламбус Кру.
НЕ ПРОПУСТИТЕ! Све вести о Мундијалу у Катару прочитајте ОВДЕ.
Погледајте како изгледа британска тенисерка Ема Радукану