Пешић поново говорио о краху на Евробаскету: "Ми смо исмејани и сада нам се ругају људи који не воле кошарку..."

На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, међу најзапаженијим промоцијама нашло се друго, проширено издање књиге „Моја игра, мој пут“, са знаковитим поднасловом „Живот тренера није бајка“, аутора Светислава Пешића, у издању „Пи преса“.

Легендарни тренер и донедавни селектор кошаркашке репрезентације Србије овом приликом није говорио само о књизи, већ и о сопственом тренерском путу, изазовима које носи посао селектора и будућности српске кошарке.

-Не постоји најбољи тренер у било ком спорту, али постоје они који праве најбоље… Увек сам „бегао“ што би рекли моји Пироћанци, да ово буде аутобиографска књига. Хтео сам да прикажем живот једног тренера, одакле долазим, социјалну средину, утицај, разлоге зашто баш овај посао. Желео сам да се после играчке каријере бавим спортским бизнисом јер сам студирао економију, али је судбина хтела другачије. Књига није о победама и поразима, већ о начину како се то дешавало и како стићи до успеха. Не постоји униформисана формула успеха, не само у спорту - казао је Светислав Пешић и потом наставио:

-Памтим само добре моменте, али, ево, последње, није било лако после ЕШ у Риги и пораза у осмини финала од Финске. Сви смо били тужни и разочарани. Сав уложени труд и потенцијал, нисмо претворили у резултат. Није утеха оно да се из пораза најбоље учи. Нисмо срећни што смо изгубили да би следећи пут били бољи, не иде то тако. Када поражени тренер дође на прес конференцију, тај се расприча, не можеш да га зауставиш, а победника скоро ништа и не питају, шта има да прича када је победа сама по себи све рекла.

Нови селектор Орлова Душан Алимпијевић има велику подршку чувеног Карија.

-Дошао је Душан Алимпијевић, млад селектор. Надам се да ћете уз моју помоћ, колико већ имате потребу, направити репрезентацију за Олимпијске игре у Лос Анђелесу 2028. Али, Србија прво мора да се квалификује, биће то тежак посао за мог наследника, али никоме није лако - рекао је Кари.

Многи су веровали да ће популарни Пешић, заједно са најбољим српским кошаркашима, коначно донети дуго чекано злато – оно које се прижељкује још од Светског првенства 2002. године. Међутим, последње Европско првенство претворило се у разочарање које је тешко пало и навијачима и самом Пешићу.

-Ми смо исмејани и сада нам се ругају људи који не воле кошарку, само је користе за сопствену промоцију не гледајући из неког другог угла. Да добијеш привилегију, да, рецимо, дискутујеш о кошарци, а не знаш да то искористиш да свој спорт гураш још напред са свим критикама и похвалама. Вређање играчког и тренерског тима, то је дегутантно. Мени то понекад засмета од људи до којих ми је стало. Ако ми Зека (Жарко Зечевић, Каријев саиграч из Партизана, прим. аут) нешто каже, није ми право, али прихватим… Они други ми нису важни.

Присетио се Пешић утакмице против Американаца на Олимпијским играма прошле године.

-Мало нам је фалило да победимо Американце на ОИ 2024. у полуфиналу. Играти против њих, то је велика разлика у односу на остале. То сам видео и на СП 2002, иако смо тада победили у четвртфиналу. Имамо Јокића, али они имају десеторицу као Никола. Одиграли смо тактички изванредно. Ушли смо у последња 2.22 минута и са плус два, али нисмо успели да капитализујемо резултатом. А судије, па мислим да су се уплашили да Американци не изгубе. То сам видео у њиховим очима, као и огроман респект према њима. Ако говоримо о арбитрима и њиховом учешћу у игри и резултату, ретко се деси, када је једна екипа толико пожртвована и тимски повезана, дисциплинована са поштовањем према њима, да они то не врате…Једни им ништа не приговарају за разлику од других, колена им крвава колико се бацају, тугују када не погоде…Имиџ наших играча је био такав да мораш да их заволиш, негде им попустиш и даш неку шансу да победе. На жалост, ја то нисам тада видео…