Пет грешака Жељка Обрадовића које су за седам дана потресле Партизан

Не ради се само о емотивној одлуци да поднесе оставку; ради се о начину на који је то учинио и о последицама које су уследиле. Ауторитет се не чува спектаклом. 

Ево пет јасних грешака које су га компромитовале и које су додатно уздрмале клуб:

1. Оставка усред сезоне - импулсивно, дестабилизујуће и прерано

Обрадовић је у ситуацији у којој је Партизан трпео лоше резултате одлучио да поднесе оставку усред такмичарске године. Такав потез, иако можда мотивисан личним осећајем одговорности, стигао је у тренутку када екипа више него икад треба континуитет и смирен рад, и одмах је бацио клуб у институционалну и спортску неизвесност. Ово није била мудра тактика лидерства у кризном моменту, била је то одлука која је уздрмала стабилност тима. 

 2. Јавно изношење унутрашњих конфликата и директне оптужбе према руководству

Уместо да покушају да најпре реше несугласице унутар четири зида, догађаји су ескалирали у јавну конфронтацију, са изјавама и видео-обраћањима у којима се указују кривци из клупске администрације и наводно недостатак поштовања од стране појединих играча. Отварање таквих конфликата у јавности није професионално: повећава тензије, урушава поверење и отежава мирно решавање проблема. Лидер који жели да сачува ауторитет прво штити институцију.

3. Контрадикторне поруке и пребрз излазак у медије

У року од неколико дана јавност је добила различите, понекад противречне верзије догађаја, од првобитне оставке, до покушаја клупског убеђивања да остане, до његовог сопственог видео-обраћања. Такав лавиринт порука додатно је збунио навијаче, запослене и играче. Ефикасан менаџер кризе преузима контролу над наративом и штити клуб од ширења панике. Обрадовић је, с обзиром на развој ситуације, најмање томе допринео. 

4. Одлазак упркос уговорним и институционалним обавезама

Тренер који је потписао уговор и преузео обавезе клуба (а у јавности се наводи да је имао ангажман до 2026) морао је наћи решење које не би оставило организацију у расулу. Подношење оставке у таквом тренутку, без очигледног плана за транзицију и без јасног покушаја да се најпре исцрпе све унутрашње опције, делује као напуштање брода који тоне и то је потез који не можемо олако оправдати.

5. Неуспех у очувању ауторитета у свлачионици и спречавању одлива сарадника

У данима након оставке појавиле су се вести о одласцима појединих људи из струке и о заоштреним односима у тиму. Улога врхунског тренера је, осим тактичког рада, и одржавање људског капитала: смиривање тензија, привлачење поверења и задржавање кључних сарадника. Уместо тога, последице су биле управо супротне: свлачионица је додатно уздрмана, а организационе тензије су ескалирале. То ће вероватно утицати и на збивања на терену.

Закључак

Обрадовићева одлука да поднесе оставку могла је бити чин одговорностиа, али формат у којем је то учињено, јавно сучељавање с клупским органима и комуникациони хаос претворили су одговорност у русвај. 

И није да није Обрадовић имао разлога да буде фрустриран, резултати су били лоши, а односи компликовани. Али лидерство је највише мерљиво у тешким тренуцима. Права одлука била би да се проблеми покушају решити у оквиру клуба, да се избегне јавно разрачунавање и да се обезбеди мирна транзиција, а то се није десило. Тако да Жељко Обрадовић - није савршен.