ФИЛМСКИ БЕГ ИЗ УКРАЈИНЕ: Брат Петра Стругара, Рајко је украо комби, али тек тада почиње "лудница"

Рајко и Петар Стругар / Извор: СД/илустрација

Невероватна прича са срећним крајем.

Одбојкаш из Црне Горе Рајко Стругар (рођени брат глумца Петра) заједно са својим саиграчем Белеросом Кирилом Крсневским успео да је изађе из Украјине. Ипак,то је било све осим нормалан одлазак из једне земље.

ПРИКЉУЧИ СЕ МАРТОВСКОМ ЛУДИЛУ!

БИВШИ БОКСЕРСКИ ШАМПИОН ЗВАНИЧНО ПОДРЖАО РУСЕ: Словени су били готово истребљени у Донбасу

У АТЛЕТИЦИ УДАРАЈУ ЈОШ ЈАЧЕ: Без руских, али и белоруских атлетичара на Светском дворанском првенству у Београду

У АТЛЕТИЦИ УДАРАЈУ ЈОШ ЈАЧЕ: Без руских, али и белоруских атлетичара на Светском дворанском првенству у Београду

У изјави за подгоришке Вијести детаљно је описао како је на домишљат начин успео да напусти земљу пре два дана.

- Све је у Полтави било уобичајено, живот се одвијао нормално, ми смо тренирали и играли. Знало се, наравно, да се нешто догађа, али причало се о томе спорадично, онако уз кафу – Путин рекао ово, Путин рекао оно... Али, нико није веровао шта следи. Ја сам десетак дана пре почетка рата био у Црној Гори да продужим визу за боравак у Украјини и вратио се... - почео је Стругар.

И уследио је хаос...

- Нас тројица странаца смјестили смо се у бункер, заправо у подрум. Тражили смо помоћ од менаџера клуба да изађемо из земље, разговарали смо с њим, али добили смо веома неодређене одговоре – како ћете, где ћете, можда су путеви затворени... Хтели смо да платимо колико треба и коме год само да се пребацимо до границе, али ништа, нисмо наишли на разумевање.

Доашо је на идеју да украде клупско возило.

- Испред зграде је био паркиран клупски мини-бус, макар 4-5 дана је био ту, нико га није користио. Током две вечери у подруму направио сам план пута, рекао сам мом саиграчу Белорусу Кирилу Крсневском 'Ја идем мини-бусом, с тобом или без тебе и не осврћем се’. Он је био скептичан, али у суботу ујутро рано, када сам се пробудио, он је био већ спреман. Упалили смо возило и кренули.

ва сата касније док су ишли ка молдавској граници, не знајући шта их чека у путу, добили су поруку да су пријављени за крађу мини-буса.

- Људи из клуба су видели да нема возила и раширили вест на друштвеним мрежама, са нашим фотографијама, да смо украли мини-бус, да моле свакога ко нас види да нас заустави, али су то објаснили бригом за нашу безбедност. Истовремено, пријавили су нас и полицији. Знам да то што сам урадио може да се тумачи и овако и онако, али то је било једино решење у том моменту, јер другог нисам имао, осим да чекам нешто, некога... А, није било време за чекање, већ за акцију. Полтава је на ауто-путу који води од Харкова до Кијева, добро се, нажалост, зна какве се борбе воде око тих градова и колико је пут између њих важан. Такође, клуб има још возила, а ово нико није данима користио - наставио је причу Стругар.

Стругар и Белорус имали су проблеме на путу.

- Имао сам спремну руту, али наишли смо на препреке – два порушена моста, барикаде... Морали смо да идемо околним, сеоским путевима, чули смо авионе како надлећу, као и да је било детонација у близини Полтаве... Све време су нас звали људи из клуба, нисмо се јављали на телефоне, али имали смо и додатни стрес због тога.

Приближили су се граници након што су прошли неколико контролних пунктова, а на око 200 километара до циља зауставила их полиција.

- Чим је главни човек на том пункту отишао са нашим документима знао сам да је проблем. Када се вратио рекао нам је да морамо да напустимо мини-бус, јер су добили пријаву за крађу... Били су љубазни, било им је јасно у каквој смо ситуацији, али нису имали избора.

На пункту су стајали два сата, а онда их је у возило примио старији брачни пар из Молдавије у истом смеру, али ту није био крај за њега. Јер је чуо је да је његов отац Владимир ушао у Украјину.

- Он је на дан када је почео рат кренуо из Црне Горе, стигао је у Молдавију да би ме сачекао. Били смо у контакту, договорили смо где да се нађемо, али када сам му јавио да сам остао без возила, он је одлучио да крене ка мени. Ушао је у Украјину, а ја бежим из Украјине... Срели смо се на 50-ак километара од границе у украјинској територији, мој саиграч и ја смо променили треће возило и на крају стигли у безбедну зону. Можда и у последњи час, јер сам чуо да је тај гранични прелаз буквално затрпан.

На граници га је сачекао почасни конзул Црне Горе у Молдавији Андреј Стратан.

- Са њим са био у комуникацији, учинио је све што је могао. Био је са нама у Кишињеву, обезбиједио нам је хотел, извео на вечеру. Био сам у константној комуникацији са Гораном Полексићем, амбасадором у Румунији, Николином Караникић из министарства вањских послова, као и са Иваном – не сјећам се презимена, или га можда никад нисам ни питао за презиме, а извињавам му се због тога – из наше амбасаде у Кијеву, који је, и поред свега што се догађа тамо, покушавао да ми помогне, звао и интересовао се. Хвала им на помоћи, на бризи, урадили су све што су могли - рекао је на крају црногорски одбојкаш.