"Архитекта нове Русије" је Украјинац: Он је Путинов најпоузданији човек и кључна фигура - ево како је Медински доспео до врха

У руском политичком жаргону он је "сигурна рука", фигура коју Путин шаље кад треба спојити историју, пропаганду, дипломатију и политички притисак у један пакет. Данас је управо Медински кључни човек руског председника за преговоре с Кијевом, али и за широку лепезу "специјалних задатака" - од писања уџбеника до дизајнирања наратива којим се оправдава рат.

Парадоксално, главни преговарач Москве с Украјином рођен је управо у Украјини, 1970. године у Смиљанску, у тадашњој Украјинској SSR.

Породица се касније сели, а Медински се формира као "нови Рус", образован, амбициозан, савршено прилагођен постсовјетском хаосу 90-их. Дипломирао је на елитном МГИМО-у, институту за међународне односе који је расадник руских дипломата и обавештајаца.

Почетком 90-их ради у приватном сектору, у маркетингу и ПР-у, у времену кад се граница између бизниса, политике и сигурносних служби брише брже него икад. Врло брзо улази у политику - прво као консултант и стратег, а потом и као заступник владајуће Јединствене Русије у Думи, пише Слободна Далмација. Кремљ у њему препознаје нешто што обожава - комбинацију лојалности, идеолошке тврдоће и способности да комплексне приче "продаје" масама.

Први велики потпис у државној хијерархији добија 2012, кад га Путин поставља за министра културе. Тада постаје јасно да култура за Кремљ више није мекани сектор, него полигон за идеолошки рат – и у земљи и према споља.

Медински агресивно гура ултрапатриотску верзију руске историје, финансира "исправне" филмове, подстиче пројекте о славним победама, а напада све што сматра "антируском" уметношћу.

Истовремено преузима кључне позиције у тзв. историјски-идеолошком апарату: на челу је руског војно-историјског удружења и Савеза писаца Русије, чиме практично контролише део филмске индустрије, музеја и историјских наратива. У једном тренутку отворено назива Путина "апсолутним генијем савремене реалне политике" - реченица која му у Кремљу трајно осигурава репутацију човека "без задршке".

Кад 2020. формално напушта министарску фотељу, не силази с позорнице - само прелази иза кулиса. Постаје саветник председника, идеолог, уредник и, како пишу западни медији, чак и својеврсни "ghostwriter" за Путинове историјске текстове и говоре. Тамо, далеко од камера, Медински је већ тада човек за специјалне задатке: од ревидирања уџбеника историје до креирања концепта "идеологије будућности" за Русију.

Права експлозија глобалне видљивости догађа се 2022, кад Русија покреће инвазију на Украјину. Док свет расправља о тенковима, санкцијама и фронту, Путин доноси једну тиху, али симболички бруталну одлуку: за чело преговарачке делегације с Украјином не шаље министра спољних послова Лаврова, ни професионалног дипломату, него Владимира Мединског.У Белорусији, а потом у Истанбулу, Медински седа за сто с украјинском страном као лице руске воље, али и као глас који артикулише идеолошко оправдање рата. Под његовим водством истанбулски преговори баве се кључним питањима: неутралним статусом Украјине, забраном уласка у НАТО, статусом Крима, положајем руског језика и ограничењима украјинске војске.

Ти разговори пропадају, али за Кремљ Медински излази јачи - као човек који је "искусио" преговарачки терен и показао да може да издржи међународни притисак без одступања од руске линије. Годинама касније, поновно се враћа на сцену као кључни преговарач на новим рундама мировних преговора у Истанбулу, где га страни медији отворено називају "Путиновим главним преговарачем".

Медински не скрива како види те процесе. У интервјуима поручује да су услови које је Русија нудила 2022. били "блажи" од каснијих, уз поруку да је Украјина, под утицајем Запада, "пропустила своју шансу". То савршено одговара наративу Кремља: Русија наводно "тражи мир", док су Кијев и Запад ти који гурају рат до краја.

Међутим, Медински није само преговарач. Он је један од архитеката идеологије "Руског света" -концепта који тврди да сви Руси и русофони без обзира на границе, припадају једној историјској и културној целини којом би требало да доминира Москва. Тај концепт служи као интелектуално покриће за агресију на суседне државе, посебно Украјину.

Годинама надзире писање школских уџбеника и курикулума, нарочито из историје, али и држи чврсту контролу над начином на који деца у Русији уче о прошлости, садашњости и односима с Украјином. Украјинске власти га због тога формално терете за подривање територијалног интегритета и оправдавање агресије.

Његови уџбеници и текстови брутално релативизују совјетске злочине, надувавају митове о "историјској мисији" Русије и стварају слику Украјине као неприродне, вештачке државе.

Кулминација долази кад отворено тврди да је Русија морала да нападне Украјину јер је Кијев наводно "припремао офанзиву на Донбас" и кад масакр у Бучи инсценацијом, тј. намерно аранжираним, лажним, чином преваре, догађајем да би се неко обмануо, завео. Овде се завршава улога "професора историје", а почиње улога ратног идеолога.

Медински није "стерилан" технократа, иза њега стоје и бројни скандали. Један од најпознатијих везан је уз његову академску каријеру. Део руских и страних академика оптужује га да је докторски рад из историје пун научних недостатака, идеолошких конструкција и чак плагијата. Упркос критикама и покушајима да му се титула одузме, систем га штити - што јасно показује колико је политички важан.

Западни медији данас га све чешће описују као Путиновог аутора који с тимом сарадника пише председникове историјске есеје, поруке нацији и сложеније идеолошке текстове. За лидера опседнутог историјом, то је кључна функција: неко ко ће сложити причу у којој се Крим, Донбас, Кијев и Москва уклапају у једну "велику руску причу".

Аналитичари га виде као "министра без портфеља" – човека који нема формално велики ресор, али се појављује свуда где треба да се изведе деликатна мисија: од уџбеника, преко преговора у Турској, до унутрашњих идеолошких чистки. Украјински саговорници тврде да је управо он симбол система који децу учи једној, а свет уверава у другу верзију стварности.

У Кремљу то није мана, него предност. Медински је довољно образован да разуме Запад, довољно лојалан да никад јавно не одступи од линије, и довољно хладан да преговара о миру док истовремено јавно оправдава рат.

Зашто је баш Медински кључан за Путина?

За разлику од класичних дипломата, Медински је идеолог који преговара – а то Путину савршено одговара.

Он не иде за сто да "тражи компромис", него да тактички упакује већ донесене политичке циљеве. Кад у Истанбулу прича о неутралности Украјине и забрани НАТО-а, он не говори као флексибилни преговарач, него као човек који у тим тачкама види историјску мисију Русије.

Истовремено, његова биографија – Украјинац по рођењу, Рус по каријери – даје Кремљу додатну симболичку димензију. За Путина је Медински идеалан спој: историчар који "докаже" шта треба, политичар који изведе што треба, и портпарол који све то лепо објасни и 'упакује' пред камерама.

У руском политичком систему који се све отвореније ослања на митове, култ личности и ратну реторику, Владимир Медински је далеко више од бирократе или саветника. Он је архитекта приче. Кад год се појави на преговорима с Украјином или у уџбенику историје, то значи да Кремљ не тражи само договор – него и начин да га претвори у још једно поглавље велике, пажљиво написане "руске саге".