ПЕТ МЕСЕЦИ РАТА У УКРАЈИНИ: Неуспели покушај Запада да баци Русију "НА КОЛЕНА", жртвовани европски лидери (ФОТО)
У првим седмицама након 24. фебруара западни званичници, аналитичари и медији оцењивали су да је Руска Федерација ратом у Украјини направила стратешку грешку засновану на лошим проценама.
Снажан отпор Кијева, ојачана трансатлантска кохезија и свеобухватне санкције изоловаће Руску Федерацију и деградирати капацитет Москве не само да води рат, већ и да се дугорочно озбиљније политички и дипломатски супротставља Западу.
РАКЕТНИ УДАР НА ОДЕСУ - ОГЛАСИЛА СЕ ЗАХАРОВА! Руске снаге уништиле важно складиште украјинске војске (ВИДЕО)
ИМА МРТВИХ ЦИВИЛА! Резултат украјинског гранатирања Доњецка: Погинуо мушкарац, тешко рањен тинејџер (ФОТО)
НОЋ СЕ ПРЕТВОРИЛА У ДАН! Невероватан призор на небу изнад Доњецка - "термит мине" падале по целом граду (ВИДЕО)
Након 150 дана сукоба поставља се питање да ли је погрешну процену заправо направио сам политички Запад, имајући у виду развој ситуације на терену, у међународним форумима, на енергетском тржишту и у јавним мњењима самих западних држава, где комбинација замора од украјинске теме и галопирајућа инфлација представља друштвени изазов с већ видљивим озбиљним политичким и социјалним последицама.
На терену, пад Мариупоља ослободио је простор и ресурсе за знатан продор руских снага у Донбасу, те за консолидацију и рану нормализацију живота у областима Запорожја и Херсона.
Доток дуго очекиваног западног наоружања, попут ракетног система средњег домета "химарс", свакако има капацитет да нанесе штету руским снагама. Међутим, ови системи до сада нису успели да омогуће украјинским снагама да изврше медијски широко најављену контраофанзиву.
Први покушаји у Херсонској области били су неуспешни, а Кијев очигледно није могао да искористи ни дужу "оперативну паузу" руских снага у Донбасу.
Кључно питање, које се све чешће поставља у западним стручним круговима, јесте може ли Кијев заиста да преокрене ток сукоба на терену.
Професор Бери Позен, директор безбедносних студија на америчком универзитету МИТ, у ауторском тексту у "Форин аферсу" упозорава да украјинска и западна очекивања да ће победити Русију "све више личе на фантазију", те да је заправо тренутак за другачији преокрет – проналажење дипломатског компромиса.
Русију на колена нису бациле ни санкције, ни оружје са Запада
Украјински председник Володимир Зеленски тренутно не показује претерано интересовање за овакав след догађаја.
На Западу, пак, нема пуног јединства. Док се у званичном Вашингтону, Лондону и Варшави сматра да је рецепт за победу у слању додатног наоружања, без обзира на трајање сукоба, из Париза, Берлина и Рима допиру тонови све више усмерени ка процесу који би довео до проналажења решења, не само за украјински сукоб, већ и за све веће геоекономске, политичке и социјалне ефекте санкција.
Те санкције, уведене да би Русију "бациле на колена" и изоловале је на међународној сцени, у најмању руку нису постигле очекивани ефекат. Неке су већ морале и да буде ревидиране након притиска из Москве – о чему говоре и повратак турбине за "Северни ток 1" и "разјашњење" Европске комисије Литванији да одустане од блокаде руског железничког коридора ка Калињинграду.
О резултатима санкција најбоље говоре сам наставак руске операције, рекордан суфицит у другом кварталу већи од 70 милијарди долара, фениксовски повратак рубље, али и капацитет Москве за даље инвестирање у стратешке пројекте у иностранству.
Овонедељни споразум о руским инвестицијама у ирански гасни и нафтни сектор, вредан 40 милијарди долара, највећи је у иранској историји, али је и симболички обележио прву посету руског председника Владимира Путина иностранству од почетка украјинског сукоба.
Путинова порука Западу је јасна: не само да нас нисте изоловали, већ нам омогућавате да масовно инвестирамо у нове иностране пројекте који ће диверсификовати наш енергетско-економски портфолио.
Покушај изоловања Москве доживео дебакл
Заиста, уколико бацимо и летимичан поглед на географску карту, видимо крајње јасне геополитичке чињенице. Политички Запад се ујединио у санкционисању Руске Федерације, али је стварање глобалне "коалиције вољних" у намери да се изолује Москва доживело потпуни дебакл.
Западне дипломате – од Брисела до Вашингтона – зачуђено се питају како је могуће да нису успеле да убеде свет у исправност своје политике санкција. Међу тим земљама су и чланица НАТО Турска, афричке земље које су деценијама усклађивале своју политику с великим силама ЕУ или блискоисточне земље које су имале најтешње економско-безбедносне везе са САД.
Многе на Западу иритира дугогодишњи став творца концепта "офанзивног реализма" Џона Миршајмера, који је за генезу кризе у Украјини – али и актуелни сукоб – оптужио проширење НАТО-а на исток путем политике "отворених врата" из 2008. године.
На духове из 2008. године – али повезане са западним спонзорисањем проглашења "независног Косова", као и на оне из НАТО агресије 1999. године – неумољиво, од 24. фебруара, подсећа и Пекинг. Међутим, можда би Запад требало више да забрине неуспех на либералном спектру међународне политике, аспекту меке моћи.
Уколико је посматрамо онако како је представио аутор концепта Џозеф Нај, мека моћ би требало да омогући да други желе исходе које и ви желите.
С тог аспекта, резултати Запада изгледају више него мршаво.
Потенцијално још поразнији за Запад је други аспект овог концепта, који говори о томе да би мека моћ требало да убеђује примером и вредностима.
Како у том контексту посматрати недавну посету америчког председника Џозефа Бајдена Блиском истоку?
Након што је 2019. године у изборној кампањи најављивао да ће изопштити Саудијску Арабију због убиства саудијског новинара Џамала Хашогија, Бајден је у контексту борбе за смањење цена и руских прихода од нафте – и уз саблазност чак и њему наклоњених демократских кругова – морао лично да оде у Ријад и поздрави саудијског принца престолонаследника Мухамеда бин Салмана. Резултат те посете је неизвестан, али је нежељени ефекат комуникационе поруке јасан – људска права ипак досежу само до прве капи преко потребне нафте.
За Бајдена, који је пре свега осам месеци, у својеврсној предигри актуелног сукоба, тријумфално промовисао "Самит демократије" посвећен подели света на "добре демократе" и "лоше аутократе", ефекат је поражавајући и говори о потпуном примату геополитике над концептима либерално-демократских критеријума и вредности.
Додуше, о томе лекције не би требало да му дели Европска унија, с обзиром на начин на који је недавно, мимо сваког реда и правила, из чисто геополитичких интереса, Украјини доделила статус кандидата.
С оваквим примерима, није ни чудно што је високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, након састанка министара спољних послова Г-20 у Индонезији, морао да изјави да је "глобална битка наратива у пуном јеку и ми у овом моменту не побеђујемо".
Западне лидере, пак, све више брине борба за наратив на домаћем терену, где су прве жртве морали да поднесу Борис Џонсон и Марио Драги, док афере и социјална превирања тресу и Емануела Макрона и Олафа Шолца.
Парадоксално, Запад је забраном руских медија не само урушио сопствене либерално-демократске вредности, већ и самом себи учинио медвеђу услугу: како сада окривити "кремаљску пропаганду" за "малигни утицај" и мешање у унутрашња политичка и друштвена превирања?
Још једна погрешна процена?
БОНУС ВИДЕО: Бацао бомбе и провлачио се кроз ровове - Борис Џонсон у несвакидашњем издању
