Колико људи Путин може послати у рат? Пет сценарија у случају нове мобилизације "Финансијска прилика уз високу цену"

Редови на граничном прелазу Горњи Ларс ка Грузији и хаотична хапшења резервиста и даље су свежи у колективном сећању грађана. Руске власти су из те епизоде извукле поуку и промениле тактику, окренувши се скривенијим облицима мобилизације.

Истовремено су почели да масовно регрутују затворенике из затвора, шаљу осуђенике на фронт у замену за помиловање и агресивно регрутују "добровољце" уз издашне финансијске подстицаје (деле велике бонусе за потписивање уговора, отписују дугове, обећавају високе плате и боље услове живота).

Овај приступ функционисао је релативно добро. Упркос бруталној тактици такозваних "напада машином за млевење меса" и великим губицима, руска ратна машинерија успела је да регрутује бар онолико људи колико је изгубила на бојном пољу.

Између 2023. и 2025. године, Русија је годишње регрутовала више од 400.000 људи за рат против Украјине. Тај број био је довољан за одржавање офанзивних операција, чак и ако није обезбедио одлучујућу предност потребну за брзо напредовање на фронту и окупацију великих територија.

Ако Москва жели да задржи садашњи темпо офанзиве, биће јој потребан приближно исти број регрута и током 2026. године. Мањи број добровољаца значио би смањење интензитета напада, док би већи број омогућио војсци да настави борбу уз минимално обраћање пажње на губитке.

Кратак одговор је да. Русија може да прогласи нову "делимичну" мобилизацију, селективну, насумичну или полуприсилну и да у релативно кратком року у војску укључи стотине хиљада људи, пише Kyiv Индепендент.

Током последње четири године држава се систематски припремала за такав сценарио. Нови закони знатно су отежали избегавање регрутације, казне су повећане, а дигитални регистри војних обвезника пооштрени. Полиција више неће морати да јури резервисте, позиви за регрутовање сада могу да се шаљу електронски, а покушаји избегавања могу довести до затвора, из ког ће многи на крају ипак бити послати на фронт.

Дакле, Русија има капацитет да мобилише људе за наставак рата, али шири одговор је сложенији. Кремљ ће покушати да избегне отворену мобилизацију. Лекције из јесени 2022. су научене, а чак је и иначе пасивно друштво тада доживело шок, а политички ризици за режим били су стварни.

Нова мобилизација могла би да буде технички организованија захваљујући новим законима и бољој припреми, али Москва и даље настоји да избегне тај ризик.

Уосталом, зашто проглашавати мобилизацију ако државна пропаганда већ четири године тврди да Русија побеђује и да су украјинске снаге и "страни плаћеници" на ивици колапса? Док се рат представља као успешан, већина грађана наставиће да га пасивно подржава и избегаваће отворено супротстављање режиму.

Поред тога, учешће у рату постало је део ревидираног друштвеног уговора, оно је прихватљиво, чак и подстицано, ако је добро плаћено. Мало ко жали ове "добровољце". Постоји прећутно уверење да су у рат отишли због новца и да морају да сносе последице свог избора.

Свако ко је у последње три године провео време на руским друштвеним мрежама видео је прегршт огласа за регрутовање по уговору. Они су свуда, а порука је јасна -  потпишите уговор са војском.

Понуде су издашне. Помињу се милионски бонуси у рубљама за потписивање уговора, додатне исплате, високе плате... За чувара или продавца у провинцијском граду који зарађује од 40 до 60 хиљада рубаља месечно, рат и обећана зарада делују као врло примамљива понуда.

Брзи новац посебно привлачи рањиве групе. Просечан грађанин Русије дугује банкама око 456.000 рубаља, отприлике седам пута више од свог месечног прихода. Понуда од 210.000 рубаља месечно у рововима може за неке да делује као шанса да се отплати дуг или избегне сиромаштво.

Та "финансијска прилика" има очигледну цену. Поред ризика од смрти, корупција у војсци је распрострањена, војници често сами финансирају основне потребе јединица, а притужбе о злостављању од стране команданата су чести.

Кремљ је велики део финансијског терета регрутовања пребацио на регионалне власти. Региони су добили квоте, а већина подстицаја финансирана је из локалних буџета. Бонуси за потписивање уговора нагло су порасли током 2024. и почетком 2025. године, када су се региони такмичили у великодушности.

Татарстан, Самара и Јамало-Ненецка област нудили су више од три милиона рубаља. Многи други следили су тај пример са исплатама од два до три милиона.

До краја 2025. године, међутим, "балон" је пукао. Буџетски дефицити у већини региона приморали су власти да драстично смање исплате. У Самари је бонус пао са 3,6 милиона на 400.000 рубаља. Татарстан је учинио исто, а слична смањења забележена су широм земље.

Ово питање кључно је не само за украјинску војску већ и за њене међународне партнере. Анализа демографских, политичких и економских фактора указује на пет могућих сценарија.

Најограниченији сценарио подразумева наставак скривене мобилизације и око 200.000 нових регрута. Са мањим регионалним исплатама, број добровољаца вероватно ће опасти, па ће Кремљ покушати да надокнади притиском на регруте, договорима са осумњиченима за кривична дела и ширењем обуке резервиста.

Други сценарио подразумева обновљену делимичну мобилизацију и до 400.000 људи. Ако губици порасту или Москва процени да постоји прилика за промену динамике рата, такав потез је могућ. Дигитални регистри могли би га учинити организованијим него 2022, уз регрутовање углавном из провинција, без узнемиравања Москве и Санкт Петербурга.

Шири сценарио од око 700.000 војника вероватно би захватио велике градове и средњу класу, повећавајући друштвене тензије и притисак на економију. Могућ је, али мало вероватан без драматичне ескалације сукоба.

Мобилизација од милион људи била би демографски изводљива, али економски и политички дестабилизујућа за државу. Захтевала би скоро потпуну ратну економију, затварање граница и строгу контролу ресурса.

Потпуна мобилизација од пет милиона људи практично је нереална, јер би њено одржавање премашило целокупни руски буџет за одбрану.

Често се каже да време ради у корист Русије јер су ресурси Украјине ограничени. У стварности, економски губици све више притискају Москву. Држава можда игнорише људске жртве, али није имуна на финансијска ограничења.

Русија улази у 2026. годину са војним буџетом већим од 7 одсто БДП-а. То је огроман износ, али не гарантује победу. Демографски, земља и даље има потенцијал за велике мобилизационе таласе, али економске и политичке слабости остају значајне.

Нова мобилизација тестирала би режим - да ли је спреман да прекрши свој прећутни друштвени уговор и претвори полудобровољни рат у присилни? И да ли су грађани спремни да се боре под принудом, а не за новац?

Одговори на та питања могли би да се појаве већ у наредним месецима.

Највећа грешка била би да се ова анализа посматра као разлог за самозадовољство. Данас је једина сила способна да заустави руско напредовање и шире амбиције Кремља, укључујући и према земљама Европске уније, украјинска војска, уз адекватно наоружање и подршку.

Текућа година нуди реалну прилику Украјини и њеним западним партнерима да значајно ослабе Русију. Али та прилика није загарантована. Неактивност или одлагање могли би подстаћи Кремљ да тражи нове изворе финансирања, геополитичке савезе и економске аранжмане како би наставио рат.