Александар је београдски занатлија великог срца, а његове руке НАПРАВИЛЕ СУ ПРОИЗВОД КОЈИ ПОМАЖЕ СВИМА! (ФОТО)
Осетио сам да долази време кад се људи буде и кад схватају да не могу веровати више машинској и конвенционалној масовној производњи хране уопште и да су занатлије особе којима се може много више веровати - каже београдски кораџија
Град Београд изнедрио је многа лица која су друштву допринели како својим идејама, радом и трудом, тако и својом бригом за добробит људи. Управо један од њих је и саговорник нашег портала, мајстор кораџијског заната. Да добро сте прочитали, он је кораџија.
Његово име је Александар Арсеноски, бави се старим занатом, који готово да је нестао са наших простора и свакодневно својим рукама прави права чуда, која не само што су укусна, већ и помажу многобројним људима да преброде разне здравствене проблеме.
Никола је апсолутни геније: Направио је рукавицу која може да препозна лица, емоције и јачину светлости (ВИДЕО)
Кораџијску радионицу ретко где ћете видети, а управо оно што нисте знали о овом занату, испричао нам је Александар, који је своје умеће и жељу да помогне другима преточио у стварање потпуно здравих кора и хлеба.
- Кораџија је занатлија који ствара коре. Постоји више врста кора и употребљавају се за пите, млинце, лазање, бурек и томе слично. Кораџија је мајстор свог заната, као на пример бурегџија. Коре се развлаче на столу, то јест кепер белом платну. Многи кораџије повезују са уметницима. Може бити логично кад се упореде са сликарима. Сликар ствара на платну вешто баратајући са четкицом, а кораџија оклагијом, па обема рукама развијајући или развлачећи тесто на платну. Потребно је заиста имати осећај у рукама – наводи Александар.
У његовој породици од давнина се одржава традиција кораџијског заната, али Александар признаје да није одувек желео тиме да се бави, али и зашто је на крају постао кораџија иако то више није било исплативо занимање.
- Четврто сам колено у породици са татине стране. Прадеда је био међу првим кораџијама у Београду још око 1930. године. Када сам био млађи, овај посао ме није занимао. Тата је био незадовољан и није ми га препоручивао, јер као и сви занати данас нису доносили зараду, нису их ценили. Све је пало у воду кад су почели да се нашироко отварају хипер-маркети. Отац је био принуђен да се преусмери на други посао, а кораџијску радњу није затворио из, највише емотивних разлога - каже Александар и додаје:
- По завршетку факултета, покушавао сам да пронађем себи место у послу који би ме задовољио. У једном тренутку јавила ми се жеља да научим прадедин занат. Тата је наравно пристао да ме научи. Осетио сам да долази време кад се људи буде и кад схватају да не могу веровати више машинској и конвенционалној масовној производњи хране уопште и да су занатлије особе којима се може много више веровати. Свидела ми се идеја да наставим нешто што је још прадеда радио. То заиста има неку своју тежину и снагу - прича задовољни Александар који је овај занат усавршио и нашао му место у модерном друштву.
Оно што Александра разликује од свих остали кораџија јесте то што је први у Србији произвео "коре од спелте", као и то што прави коре и хлеб који су стопроцентно здрави и намењени људима који имају здравствене тегобе попут дијабетеса, интолеранције на глутен, али и људима на посебном режиму исхране. Његова хуманост и жеља да помогне људима у свом граду, али и шире, превагнули су над факултетском дипломом, чистим профитом и конвенционалним рецептима. Свакога дана, радост му је и задовољство што од муштерија чује речи захвалности што је створио својим рукама производе добре за њихово здравље.
- Још један разлог због чега се тренутно бавим кораџијским занатом је то што желим да уведем један нов правац, а то су здравије коре, прављене од здравијих сорти житарица, биљкама које се не третирају пестицидима, хемијским отровима и које свако може да користи у исхрани, а нарочито деца, спортисти, и остали људи који су на специфичном режиму исхране, дијабетичари, људи који су интолерантни на савремени пшенични глутен итд. Први сам у Србији почео да радим коре од спелте или пира (Тритицум спелта), коре за лазање, комбинација спелте и хељде - рекао је за наш портал кораџија Александар.
Свакога дана његове руке су брашњаве и вредне, развлаче и месе, али таквих руку је мало. Мало их је и у Београду и у Србији. Мало је занатлија ове врсте и право је питање до када ће опстати, те стога Александар има још једну идеју како да допринесе српском друштву, а то је пре свега како да своје знање пренесе и на друге.
НЕОБИЧНЕ КЊИГЕ красе Библиотеку "Лазић": Оне су понос Београда, када их видите знаћете ЗАШТО (ВИДЕО)
- Некада је у Србији постојала нека врста школе за кораџије. Било је потребно да се прође тест да би будући кораџија добио сертификат. Данас кораџија има све мање, а један од разлога је машинска производња кора. Да ли желим да пренесем овај занат некоме? Ако све буде како треба и успем да савладам прво себе, а онда све остале препреке којих има доста, тек тада бих могао да се посветим обуци и ко зна, можда одржим сертификовани курс за кораџије - закључио је Александар.
Прави Београђани, попут Александра Арсеноског, нису само они који су се родили у Београду, већ сви они који живот нашим грађанима чине лепшим, бољим и дуготрајнијим. Срби су познати као гурмани, а данас је приметно да је здравих ђаконија све мање на полицама маркета, те су овакви мајстори свог заната злата вредни и треба их сачувати од зуба времена.