БЕОГРАД ДАНАС: Београдске скулптуре - Откривање културних блиставила кроз историју
Где је и шта представља Београд данас? Швајцарски архитекта Ле Корбизије је једном приликом изјавио: “Београд је најружнији град на свету, на најлепшем месту на свету.”. Слажемо се са делом о најлепшем месту на свету, а у оквиру пројекта “Београд данас”, даћемо све од себе да демантујемо први сегмент Ле Корбизијеове тврдње и истакнемо колико је диверзитет, који је обележио богату историју нашег главног града, важан и колико се заправо лепоте крије у шаренилу стилова, епоха и култура, које су струјале градом кроз његову хиљадугодишњу прошлост.
Београд, као незаобилазна метропола, одушевљава посетиоце богатством културно-историјских споменика. Сваки од њих представља драгоцени део градског наслеђа, сведочећи о разноликој историји и културном идентитету овог фасцинантног града.
БЕОГРАД ДАНАС: Дом највеличанственијих створења на планети и једна од најлепших оаза мира у самом центру града - Бео Зоо Врт
БЕОГРАД НА ВОДИ пројекат који је постао симбол модернизације и развоја Србије
БЕОГРАД ДАНАС: Најновији бисер инфраструктуре и симбол воље и слоге српског народа - Обилазница око Београда
Споменик кнезу Михаилу: Изузетно културно добро на Тргу Републике у Београду
Споменик кнезу Михаилу у Београду, смештен на Тргу републике, датира из 1882. године и посвећен је кнезу Михаилу Обреновићу. Овај коњанички споменик, дело италијанског вајара Енрика Пација, чини непокретно културно добро од изузетног значаја.
Кнез Михаило Обреновић био је владар Србије у два мандата, од 1839. до 1842. године, а затим поновно од 1860. до 1868. године. Освајачки је владао током друге владавине, ослобађајући кључне градове од турске власти 1867. године. Међутим, његова власт је окончана трагично атентатом у Кошутњаку 1868. године.
Споменик, постављен према моделу коња Вранца, поклоњеног кнезу Михаилу, изливен је у Минхену 1879. године. Откривање споменика 1882. године било је грандиозно и обележено прогласом Краљевине Србије, окупљајући највише представнике државе, цркве и војске, уз присуство великог броја грађана.
Бронзана фигура кнеза Михаила на коњу симболизује ослобођење Србије од Турака, а испружена рука указује на још неослобођене крајеве. Пиједестал споменика обложен је мермерним плочама с рељефима и бронзаним плочама са именима ослобођених градова. Споменик је постављен на Тргу Републике, чиме је овај простор добио значај као политичко-естетски фокус града.
Споменик кнезу Михаилу представља монументално дело, не само у физичком смислу већ и као симбол историјских и уметничких вредности. Овај споменик, као културно добро од великог значаја, чува се и негује као део богате културне баштине Београда.
Играли се коњи врани пред Скупштином: Тумачење и симболизам уметничких дела Томе Росандића
Скулптуре "Играли се коњи врани", израђене од бронзе и постављене испред скупштинског здања Краљевине Југославије 1939. године, представљају две велике декоративне скулптуралне групе. Ова дела су креација вајара Томе Росандића, који је рођен 1878. године у Сплиту и настанио се у Београду 1921. године, где је био професор Уметничке школе и оснивач Уметничке академије.
Идеја о постављању лавова испред Скупштине је промењена по предлогу Лојза Долинара, који је предложио уместо њих, два коња са јахачем, што би било ближе људима. Тако су настале "Разиграни коњи" Томе Росандића, који и данас красе предњи део Скупштинске зграде.
Скулптуре приказују коње и дивове, а њихов пун наслов је "Играли се коњи врани, и са њима див јунаци". Израђене у бронзи и постављене 1939. године, ове скулптуре представљају интересантну тему за тумачење. Један од ставова тумачи их као симбол снаге, где човек контролише снагу коња, а што би се могло повезати са управљањем државом. Различити стручњаци и критичари изразили су различите погледе на значење ових скулптура, што је изазвало полемике и расправе о тумачењу и анализи овог уметничког дела.
Историчар уметности Игор Борозан предлаже хипотезу која ставља "коње вране" у слободну аналогију с античким Диоскурима, Кастором и Полуксом. Борозан сматра да ове скулптуре, као и Диоскури, симболизују двојну природу човека. Повезује их са Народном скупштином у Београду и представља их као симбол борбе и тензије опозитних снага. Борозан види ове скулптуре као изражај контроле човека над природом.
Аутор такође наглашава важност гледања скулптуре као визуелног искуства, а не само кроз речи и аналитички приступ. Анегдоте повезане са скулптуром додатно илуструју различите перцепције и интерпретације уметности у српском друштву.
Маузолеј Незнаног јунака на Авали: Споменик храбрости, јединства и вечне славе
Маузолеј Незнаног јунака на Авали представља важан споменик посвећен жртвама Првог светског рата. Идеја за изградњу споменика потекла је од откривања гроба српског војника на врху Авале, који је наставио да буде занемарен. Постојао је план за подизање "скромног споменика" у част свих палих незнаних јунака.
Након више година, подизање споменика постало је важан пројекат, а хрватски вајар Иван Мештровић био је изабран за његовог творца. Изградња споменика почела је 1934. године и трајала је четири године. Камен за споменик, укључујући блокове гранита и скулптуре каријатида, доведен је из каменолома код Мостара. Споменик је изведен у стилу маузолеја и имао је високи саркофаг кроз који се пролази.
Споменик је био посвећен на Видовдан 1938. године, када је краљ Александар И Карађорђевић лично положио повељу у темељ споменика. На саркофагу је уклесано: "АЛЕКСАНДАР И КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ", а на супротној страни је година завршетка - "MCMXXXVIII" (1938). Споменик је постао симболично место одавања почасти свим палим ратницима у ратовима 1912-1918. године и један је од најмонументалнијих јавних споменика у Београду.
Маузолеј Незнаног јунака на Авали не сведочи само о храбрости и жртви непознатих војника Првог светског рата, већ и о изузетном уметничком и инжењерском достигнућу. Степенишни прилази пружају посетиоцима визуре које обузимају читав споменик, додатно га издвајајући на врху планине.
Пролазак кроз маузолеј омогућен је по подужној оси саркофага, истакнуте кроз две капије. Посебно су упадљиве каријатиде које красе улаз. Исклесане из једног комада камена и обућене у народну одећу, ове високе женске фигуре представљају вечно младе мајке, симболизујући јединство свих националности у Краљевини Југославији. Мештровић је уметнички изразио идеју вечне славе и удруживања различитих етничких група.
Победник на Горњем граду: Од идеје до симбола Београда кроз векове
Споменик "Победник" је тријумфални споменик подигнут 1928. године на Горњем граду Београдске тврђаве у част десетогодишњице пробијања Солунског фронта. Дело вајара Ивана Мештровића, овај споменик представља бронзану мушку фигуру која држи сокола у левој руци и спуштени мач у десној, док носи капу која симболизује српску народну ношњу из старосрпског краја. Ауторски постамент, дело архитекте Петра Бајаловића, конципиран је као дориски стуб на високој кубичној бази.
Историја изградње и подизања споменика протеже се од 1913. до 1928. године. Идеја о подизању споменика потекла је већ 1912. године након победе у Првом Балканском рату. Љубомир Давидовић, председник општине Београд, заједно с градским челницима, одлучио је 1913. године да овај важан историјски догађај обележи подизањем споменика Победи.
Споменик је првобитно замишљен као монументална фонтана на Теразијском платоу, с камреном фонтаном и постаментом од лавље фигуре које носе овални базен. Мештровић је требао израдити бронзане маске за обод базена и стуба. Радови су почели 1913. године, али су због Првог светског рата прекинути. Током окупације, све, осим фигуре Победника и лављих маски, било је разорено.
Након Првог светског рата, идеја о постављању фонтане на Теразијама поновно је активирана. Међутим, због недостатка финансијских средстава, извршено је само ливење фигуре Победника и лавских маски. Фигуре су привремено смештене у магацин водоводних цеви на Сењаку.
Давне 1923. године постигнут је споразум између Београдске општине и Ивана Мештровића за постављање споменика на Теразијама. Међутим, 1927. године, јавност је протестовала против постављања споменика на Теразијама из моралних и уметничких разлога. Мештровић је изјавио да је спреман поставити споменик било где, али је захтевао солиднији постамент.
Након дугих расправа, Београдска општина је одустала од Теразија као места постављања споменика. Споменик је коначно смештен на платоу Горњег града Београдске тврђаве, синхронизовано с уређењем Савског шеталишта и Великог степеништа на Калемегдану.
Сваки од ових споменика у Београду одише јединственом симболиком и неописивом лепотом, представљајући драгоцени део културне баштине града. Споменик кнезу Михаилу, смештен на Тргу Републике, представља историјски артефакт и културно добро које с поносом сведочи о прошлим временима. Уметничка дела Томе Росандића, коњи пред Скупштином, преплићу се симболиком и естетиком, доносећи динамику централном тргу Београда. Маузолеј Незнаног јунака на Авали, уздиже се као споменик храбрости, јединства и вечне славе, чувајући сећање на жртве. Победник на Горњем граду Београдске тврђаве, кроз векове, постао је симбол града, сведочећи о развоју и карактеру Београда као незаобилазне тачке на културној мапи. Сви ови споменици заједно чине богатство Београда, очаравајући посетиоце својом симболиком и естетском вредношћу.
Пројекат је финансиран из буџета Града Београда. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.