Љубавна прича каква се ретко виђа: Анђа и Милован су ишли заједно у школу, а онда су се срели након 60 ГОДИНА
Невероватно
Анђа Вамзер (82) и Милован Петровић (84) заједно су ишли у школу, али тек шест деценија касније, из поновног сусрета у дому за стара лица, родила се љубав.
Прочитајте и:
- Београђанин статусом РАСПЛАКАО Србију: Сине, ова врата су ти увек отворена, а њему ћу СВАКУ КОСКУ ПОЛОМИТИ
- СТАТУС БЕОГРАЂАНИНА ПОДИГАО СРБИЈУ НА НОГЕ: Истинита прича из пекаре оставиће вас без даха
- Адресиран на МРТВОГ ДЕДУ: Пар из Београда добио позив за вакцинацију МРТВОГ СИНА, а онда уследио и трећи ШОК
Упознали су се још 1955. године у средњој учитељској школи, учествујући у културно-уметничким секцијама. Тада се Анђа и Милован нису много зближили, па наредних 60 година ни трага ни гласа једно о другом нису имали. Данас су нераздвојни пар као станари Дома за старе на Вождовцу.
- Дошла сам у дом у мају 2015. године. Желела сам, мада имам децу, унуке и праунуке, да будем са својом генерацијом, иако је моја породица негодовала. Рекла сам им, ако је за децу обданиште, што не би било за нас старе дом. Лепо сам се уклопила. Нисам желела да будем богзна колико присна са неким, него једноставно у добрим односима. Волим доста да шетам и тако сам једном приликом села на клупу да се одморим, кад наиђе овај господин - препричава Анђа и показује на Милована.
Директор обећао прославу
На питање да ли би сада свечано обележили две и по године поновног састанка, стидљиво кажу да нема потребе, али директор дома им ипак обећава да ће се потрудити да прославе, већ колико после празника.
Он се надовезује својом причом о том сусрету.
ЖЕНЕ, ПСОВКЕ, ХРАНА и остало: Ово је ДЕСЕТ СТВАРИ које РУСИ примете чим дођу у Србију
- Пошто никог нисам познавао, мало сам шетао око оближњих зграда. Угледам Анђу и учини ми се да ми је од раније позната. Да не буде да сам неки манијак, кад је села на клупу, пришао сам и питао је: “Извините, али ми се однекле знамо?” И одмах ме је препознала и сетила се мог надимка Шеф - наставља Милован, који је имао нешто другачији живот од Анђе. Супруга му је преминула, а децу нису имали. Од тад почињу заједничке шетње стрмим вождовачким сокацима.
Милован каже и да су као средњошколци заједно глумили. Девојка дуже црне увијене косе за њега је тада била клинка, али и недоступна.
- Нисмо били нешто блиски, пошто је две генерације млађа. Притом је њен отац у општини био “неки фактор”. Она је имала засебну собу, на углу улице, а нас је у интернату било по десет у соби - смеје се Милован, а Анђа додаје: “Испаде ја богаташица нека” и објашњава да се “Милован још и забављао с њеном одличном другарицом”.
Године су пролетеле, у трећем добу љубав је стидљива, али и мудра. Осим што их свуда виђају заједно, љубав пред другима не исказују.
- Он има своју двокреветну собу са цимером, ја двокреветну са цимерком. Многи нас питају зашто не будемо заједно, пошто се доста дружимо, пијемо заједно кафу, идемо да шетамо... Договорили смо се да не желимо да будемо у истој соби јер је свако стекао своје навике. Довољно је што имамо једно друго као подршку. Свим пријатељима се допада што смо се нашли и што можемо ту неку самоћу да попунимо - искрено ће Анђа.
Како кажу, није им жао ни што се нису раније срели. Тренутак није могао да буде бољи. Свако је проживео на свој начин, а сада настављају заједно.