РАЗРЕШАВАМО НЕДОУМИЦУ - ВАСКРС ИЛИ УСКРС? Да ли може и једно и друго? Мишљења су подељена

Из овога, каже он, проистиче да је правилан празнични поздрав "Христос васкрсе" или "Христос воскресе". Уз уобичајени отпоздрав "Ваистину васкрсе" може се користити и "Воистину воскресе".

Термин Ускрс, каже саговорник, је помодарски и примљен из католичанства, а погрешно га користи и многи наши свештеници.

- Васкрс или васкресе одражава право збивање ствари приликом Христовог боравка у Хаду, разрушењу Хада и устајању из мртвих, то је суштина догађаја и зато је правилно рећи Васкрс – додаје овај свештеник.

Он указује на још нешто: Често се спомиње "Ускрс по грегоријанском календару", односно "Васкрс по јулинанском календару", а то је погрешно јер се сви православни народи, без обзира да ли користе јулијански или грегоријански календар славе Васкрс истог дана, оног који одреди Јерусалимска патријаршија.

- Васкрс се код православаца увек слави прве недеље пуног месеца после пролећне равнодневнице и никако пре јеврејске Пасхе, што је одлука Првог васељенског сабора 325. године у Никеји. Дакле, постоји Божић по грегоријанском и јулијанском календару, али не и Васкрс – указује саговорник.

Боса Росић, етнолог са Златибора, каже да се у Србији термин Васкрс користи у селима, док се у урбанијим срединама више говори Ускрс. Ово "Ускрс", сматра она, заоставштина је из српскохрватског језика, као што је и реч сухомеснато, а правилно је сувомеснато јер је од сувога меса.

- Више образованији људи покушавају да се ограде од сељака који кажу Васкрс и зато говоре Ускрс, а сви су сељачког порекла. Вук Стефановић Караџић је 1827. у листу "Даница" написао: „У нашој земљи нема других људи сем сељака. Оно мало ћурчија и мајстора по градовима се друже са Турцима па их народ и не сматра Србима“ – каже Боса Росић.

За коришћење термина Ускрс, Роса највише "криви" свештенике СПЦ јер не упућују народ на то шта је правилно, а шта не јер они су посредници између нас и Бога.

- После Другог светског рата крсна слава није била забрањена ниједним декретом, али су се неки, да би се додворили комунистичким секретарима, престали да славе. У Општини Чајетина смо две куће – једна у Рудинама, друга у Шљивовици, су престале да славе. Али свештеници су у то време били стављени "на лед" и онда су у богословију ишла само најсиромашнија и најнеукија деца. Неуки ништа нису ни научили због чега смо имали јако лош свештенички кадар, ако су и знали плашили су се власти и нису упућивали народ на то шта је исправно а шта не попут клечања у цркви – прича саговорница.

Шта кажу лингвисти?

Лингвистички гледано исправно је и једно и друго, тако да нећете погрешити како год кажете.

"Васкрс" је српскословенски облик који припада српском црквеном и књижевном језику, који се до средине XVIII века употребљавао у свим крајевима под управом Српске православне цркве.

"Воскресеније" је рускословенски облик и реч је о старословенском језику руске редакције који је данас језик српске цркве. Наиме, српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином XVIII века заменили руским црквеним језиком. У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин – са “о” у првом слогу, па се тако каже - Воскресеније, воскреснути, воскресе.

- Иако се често могу чути полемике међу људима о том питању, осим у стручним круговима, најчешће се даје погрешан одговор. У народу постоји мишљење да је реч Васкрс српска, одсносно да се везује за православље, док Ускрс употребљавају Хрвати, односно католици. Међутим, то је потпуно нетачно. И једна и друга реч једнако припадају српском језику и потекле су од исте речи, која се кроз векове изменила како се мењао и језик. Тако да се заправо ради о две форме исте речи, једној - Васкрс, која је сачувана кроз богослужење, а која раније није тако звучала у вековима који су претходили, већ је и она резултат промена језика кроз време, и другој - Ускрс, која је народна форма исте речи, односно која се сачувала кроз народни говор.

- До стварања две речи је дошло јер се у разговорном, народном језику она изговарала у складу са тада актуелним променама у језику, док је у црквеним књигама остало записано слово, односно глас који се кроз векове редуковао или вокализовао, у зависности од позиције у којој се налазио. Конкретно, тај глас се губио или је давао вокал а, а како књиге нису често преписиване тада, свештенство је временом реч почело да изговара у односу на оно какав је резултат глас дао и како га је и само изговарало у разговорном језику, односно почело је да га чита као а и тако смо добили реч Васкрс - објаснила је филолог Тања Ћулафић.