Шапић: "Није лако мењати град и ломити навике, али ја сам изван зоне комфора"

Доскорашњи градоначелник Београда, сада председник Привременог органа и кандидат за градоначелника Београда Александар Шапић у интервјуу за "Телеграф" сумирао је рад Градске управе коју је водио годину дана и четири месеца. Он је говорио о успесима, изазовима и плановима које има за четворогодишњи мандат за који ће се, испред листе "Александар Вучић - Београд не сме да стане", борити на изборима у недељу. 

Интервју Александра Шапића преносимо у целости.

Социјалне мере, градски превоз, уређење инфраструктуре и борба за уређење београдског приобаља, као и потпуно другачија визија комуналне милиције адути су са којима Шапић излази пред бираче.

 Шта једна београдска породица може све да очекује у току 2024. године?

– Може да очекује да ће се, наравно, све мере задржати. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на исход избора и без обзира на то ко буде био на челу града, чак и да не будем ја, нико неће хтети ни смети да укине ниједну од ових социјалних мера. То су мере које значајно утичу на свакодневни живот и мислим да помажу значајно у побољшавању и одржавању кућног буџета: од вртића и уџбеника до бесплатног енглеског језика за предшколце. Сад ће бити пречишћивачи ваздуха у свакој просторији у вртићу, у основној и средњој школи, па родитељи ни то неће морати да купују. Превоз је појефтинио, бесплатне су карте за средњошколце, за пензионере и овог лета смо имали бесплатне карте за базен.

Управо су актуелни новогодишњи ваучери, јер су подељени пре само неких седам, осам дана и увелико се користе у сврху тих, нарочито новогодишњих и божићних празника, тако да сигуран сам да неће бити ниједна укинута, а гледаћемо да их буде још.

Зашто? Зато што сам се на тај начин односио десет година на Новом Београду. На тај начин ћу, ако добијем прилику, наставити у да водим град, зато што мислим да без обзира на све важне инфраструктурне ствари, на све оно што се ради у Београду у привреди, што чини Београд оваквом европском и светском метрополом, да су социјалне мере, социјални програми, брига о људима, једнако важни.

На коју социјалну меру сте најпоноснији?

– То вам је као да питате оца вишечлане породице које дете највише воли, или тренера једне праве екипе да издвоји играча који је најзаслужнији. Свака мера је важна. Често користим тај пример, јер сам се с тиме упознао на Новом Београду. Кад урадите неко игралиште испред улице, дечје игралиште или неку клупу испред зграде некој баки или некој мами која има малу децу, њој је то важније него да јој направите сто мостова и ауто-путева. Постоје ствари које изискују више новца, времена, компликованије су, али нема великих и малих ствари, све је важно.
Како опипавате пулс грађана, како знате шта је њима важно?

– Ја ово живим. То би било као кад бисте питали спортског тренера "Како знате шта да играте?" Па то човек живи. Ја ово живим 14 година. Не постоји формула како се то ради: комуникација, контакт, осећај, на крају крајева. Ако се пустите и ако желите и ако вам је циљ да заиста нешто урадите за свој град, своју државу, за грађане овог града, онда је то лако. И често ми је жао што не могу све оно што бих волео да урадим. То је као да чекам анкету, да ми анкета каже, не треба мени никаква анкета. Сви јако добро знају које су добре ствари и шта би требало да се уради.

Када говоримо о социјалној политици, можемо ту повезати и јавни превоз, који је такође веома важна ставка у вашем раду. Повезани су због цене, наравно. Ви кажете често да је то ваша политика приоритета. Колико је изазовно да прилагодите буџет такав какав јесте, да буде сразмерно покривено - инвестиције, улагања и социјална политика?

– То је мој посао, на крају крајева. Мој посао је био да ове године нађем преко 100 милиона евра из буџета који је био мањи него прошле, објективно је био мањи, због инфлације, и то ваљда прави разлику међу нама. Зато није исто када град води једна, друга, трећа или пета особа. И ресторан кад неко води, имате једне резултате кад је шеф ресторана једна особа, а друге резултате кад је неко други. Мој посао је да, прво, не правим од градских фирми, предузећа и управе града Вол Стрит и да не повећавамо приходе предузећа на уштрб људи и грађана. Треба наћи меру.

Наравно, потребно је да се приходи квалитетно инвестирају, али да се исто тако враћају кроз социјалне мере. То је тај баланс. Тешко могу да објасним у три минута оно што сам радио 14 година. За то једноставно треба време, треба искуство, треба знање. Треба, вероватно, и таленат, али треба и жеља да се помогне и жеља да се то избалансира. Јер, кажу често: "Сад је приход градског саобраћајног мањи". Прво, јако мало је мањи. Скоро да смо дошли до тога да је исти какав је био. Али су карте јефтине. Ми смо омогућили сваком човеку да по дупло мањој цени плаћа карту, да буде далеко једноставнија наплата. Ми смо преузели у руке града читав систем, он је био у рукама приватника. Он је одлучивао, он је радио мониторинг, њему смо морали да верујемо на реч. Сад ћемо да купујемо аутобусе, куповаћемо трамваје, имамо и ове информативне табле. Па ево, да сте некоме рекли пре годину дана: "На београдским стајалиштима ћете постојати табле као на, на пример, железничкој станици у Паризу", да ли бисте му веровали?

Да вам је неко рекао да ћемо плаћати карту СМС-ом по цени од 50 динара, да ћете се возити 90 минута, да бисте ли бисте му веровали? Да вам је неко рекао да нема више уласка на предња, на задња врата, да нема валидатора, да не морате више да знате да ли сте допунили, да ли бисте му веровали? Да нема потребе више да размишљате да ли је допуна прошла или није. Не бисте му веровали. Нећете да плаћате СМС-ом, купите на киоску карту, то није постојало.

Летос смо исписали казне приватницима више него у последњих десет година. Не може све одједном, развалити систем који је 30 година био уништаван није лако. На крају крајева, и ви који пратите ово знате под каквом сам рафалном паљбом био од многих медија који су ангажовани да бране "Бусплус". Па "Бусплус" је преживео промену власти 2012, па је преживео промену власти у Београду 2014. Ето, мене нису преживели. Барем нешто нису преживели. Није то лако, али то је мој посао.
Желим да на територији читавог града буду ове табле које сад видите. Ви данас имате надстрешнице на само 20 посто стајалишта у целом граду. Неких 1.000 стајалишта је наткривено. Хоћу да свако село у Београду, то јест у приградским општинама, има једнако стајалиште и настрешницу и информативну таблу као центар града на Теразијама, код Вуковог споменика или на Новом Београду. То је мој циљ који ћу у две године да успуним. И онај човек у Кораћици или негде у Обреновцу, било где, исто кисне ако нема настрешницу. То вам је брига о људима, а опет у склопу побољшања јавног превоза и да дочекамо тај метро. Желимо да за 3-4 године потпуно променимо возни парк, да новим уговорима натерамо приватнике да купују нове аутобусе. Да и ми купујемо нове аутобусе, еколошке, на гас и нове трамваје. Све смо то наручили скупштинском одлуком пре пар месеци, чекамо да се спроведе, да распишемо набавке и за аутобусе и за трамваје и да крену да нам стижу.

Када би отприлике могли да се очекују нови аутобуси и трамваји?

– Мислим да би сви могли да буду испоручени у периоду од две до три године, јер постоји нека динамика, али то ћемо видети у тендерској документацији, када будемо поставили услове. Имали смо идеју да набавимо 25 трамваја. Мислим да ћемо се с Владом договорити да нам дају они гаранцију за чак 50 трамваја, а 300 аутобуса свакако наручујемо.
Колико је значајна подршка државе? Сада сте споменули метро, а ради се и тунел испод центра града. Да ли би град то могао да уради без подршке државе?

 – То је синхронизовано, сви смо ми на истом задатку. Постоје пројекти који су само градски, постоје они који су само републички, постоје и они који су заједнички. Метро и Нови савски мост, као и тунел од Економског факултета до Деспота Стефана, то су заједнички пројекти. Обилазницу око Београда је држава урадила сама, сад у овој последњој фази. Какве то везе има? Важно је да се ради. Метро је најмање градски пројекат, то је национални пројекат. То без ауторитета, председника државе, без Владе Републике Србије, Београд не може то да уради. Као и "Expo 27", да ли би то Београд могао да добије сам без државе? Никако. Ту ће да никне читав нови град, од Новог Београда до Сурчина ће бити "нови" Нови Београд, у том правцу ће Београд да се развија. И држава и град, Влада Републике Србије и градска управа су апсолутно на истом путу и ми се ту стално укрштамо. Неке ствари ми одрадимо сами, неке ствари морамо заједно, неке ствари нам они помогну, неке ствари ми њима помогнемо. Без синхронизације нема ништа.

Сада оно што радите сами, односно што град ради сам, је реконструкција улица. Колико је било изазовно покренути ту причу, да се толико улица уреди, да се одреде рокови који су реални?

– Па изузетно је било изазовно, зато што, једноставно, већ дуги низ година нису постојала правила. Отварали су се радови и они су трајали у недоглед. Поставили смо јасне параметре, мора да се поштује рок, може да се пробије, али за пар дана, не може да се пробије рок годину дана. Али смо зато увели ноћне радове и радове викендима. Преко 500 улица на територији читог града смо ми урадили за само годину и три месеца, 300 улица је у централним градским општинама. Оно што је још важније, почели смо да проширујемо улице, да чинимо саобраћај проточнијим, да где год има простора отварамо аутономне траке за јавни превоз тиме што проширујемо булеваре. На Новом Београду ћемо проширити скоро све булеваре. Сада завршавамо први део Булевара Зорана Ђинђића, до Антифашистичке борбе. Отворили смо још по једну траку и урадили паркинг места.

Јуче сам обишао радове на кружном току који треба да повеже Зорана Ђинђића са Владимира Поповића. Владимира Поповића ће бити најфреквентнија београдска улица за пар година, која ће да повезује практично три моста. Вишњичку улицу смо за мање од годину дана урадили, ми смо променили перцепцију живота у Вишњичкој бањи, Вишници, Карабурми, у том делу Палилуле. "Београд пут" смо дигли из мртвих, практично.Све су то ствари које су могуће, али није лако. Морате негде да ломите неке навике људи, као и на тему сплавова, као и на тему јавног превоза, морате да будете спремни на консеквенце, на последице. На пример, за аутобуску станицу, када сам дошао, рекао сам: "Ми ћемо да преломимо", овако или онако, али пет година да ми чекамо БАС да се смилује, неће моћи.

Било је пет година застоја радова, најавили су за 2017. аутобуску станицу и ништа до 2023. Било је напето, али пре два-три месеца су кренули радови. Свако ко пролази Новим Београдом, види како се развија ситуација. Ја очекујем да ћемо од почетка године тамо пребацити читав аутобуски саобраћај, а онда ће радови да се наставе. Када цела аутобуска станица буде готова она ће практично бити спојена са железничком станицом, где пролази брзи воз "Соко" и кажу неки да ће бити једна од најбољих у Европи уз лисабонску. Најпрактичнија, најсврсисходнија, и најадекватнија на месту на коме се налази са свом саобраћајном инфраструктуром коју ће имати.

Тако да могуће је, само што није могуће уколико не излазите из зоне комфора, ја сам стално ван зоне комфора. Ја сам стално на ножу. Погледајте, ја пре него што сам постао градоначелник, стално су те игре да ли ће бити избора, да ли неће, ко те напада, где те напада, на Скупштини стално смена. А када подвучемо сад линију пре ових избора, ви сад узмите па погледајте да ли постоји градоначелник последњих пар деценија који је за овај кратак период више урадио, од одлука, социјалних мера, преко пројеката, па за мог мандата је завршена обилазница, за мог мандата је завршен Прокоп. Наравно да у тим случајима није моја заслуга толика, али тад се то десило. Аутобуска станица се за мог мандата пребацује. Ове социјалне мере нико да сада није доносио. Ево сада почињу сви други градови у Србији да преузимају многе ствари од нас. Тако да није то лако, али сам ја за то био спреман и био у позицији да реагујем одмах кад сам постао градоначелник. Зашто? Захваљујући томе што сам се тиме бавио 12 година пре тога. Десет година сам водио најмногољуднију општину, новобеоградску општину. Најмногољуднију општину у Србији, општину која је најпрогресивнија, најснажнија економски. У њој се налазе све најважније компаније у земљи, урбанистички је најсређенији. Мислим да ствари које смо урадили нису мале и да ово тек треба да буде замајац и платформа за оно што треба да урадимо у следећих четири године. Не би мандат трајао четири године кад би могло за годину дана све да се уради. На Новом Београду ми је требао један и по мандат да људи виде шта је оно што смо радили у претходном периоду. И кад калемите воћку треба седам година, не може одмах.

Оно што је потпуно иновативно су комунално-безбедносне станице. Како сте дошли на ту идеју?

– Дошао сам на ту идеју зато што нам је комунална милиција била репресивни апарат који је само уносио незадовољство међу људе и сматрао сам да комунална милиција треба да се ребрендира, да им се промени суштинска улога, зато смо их и назвали "београдски лични пријатељ, асистент, надзорник" и да им се промени улога, да поред контроле комуналних проблема буду и једна врста безбедносног фактора. Онда смо најавили пројекат комунално-безбедносних станица, желимо да их имамо стотинак на територији читавог града и да умрежимо комунални и безбедносни аспект. Безбедност је данас постала тема број 1 свуда у свету, а на све то после ове несреће која се десила у "Рибникару". Зато смо направили тај објекат на Новом Београду и пустили га у рад. Они који живе на Новом Београду знају како је изгледао онај део, та парцела је 40 година била тешка дивљаштвина, она данас изгледа као један уређен парк, спортско игралиште, терен. и то је нека врста модела и франшизе како желимо да изгледа.

Где год да будемо поставили комунално-безбедносну станицу, она ће бити умрежена са школама и вртићима из тог дела града, биће надзор свих школа и вртића поред школског надзора који они имају и поред полиције која је додала по једног припадника МУП Србије да буде у сваком школском дворишту, ми ћемо на све то посебно да надзиремо, да нашим структурама и додатно ангажујемо људе који ће обилазити крај и патролирати у њему, да се Београђани осећају сигурније. Станице ће радити 24 часа, а и комуналне проблеме људи ће моћи лакше да реше. Очекујем да се тај пројекат до краја спроведе у току следеће године, али и то је нешто што је деловало као утопија, ипак, пре неки дан сте могли да видите како то изгледа у пракси. Ми смо мање-више позиције већ поделили, увелико се раде ти објекти, ја очекујем да ће сви бити постављени за годину и по дана и да од тог момента Београд више неће бити исти град с комунално-безбедносног аспекта и да ћемо и ту негде почети да уводимо ред. Увести ред, поредак је најтежа ствар. Ту се људи увек на почетку опиру, јер их избацујете из зоне комфора, али ако успете да издржите онда су вам сви захвални, јер сви више воле да живе у реду него у нереду.

Свако може да закуца на врата те станице и да пита било шта што би иначе радио телефоном 11011?

– Свакако. Укупно је 101 објекат на територији читавог града. По већим градским општинама их је између 6 и 8, у мањим три до пет, у приградским, такође. Радиће целе ноћи. Бићете безбеднији и када вам ћерка долази касније кући и пролази кроз насеље. Биће повезани са сваком локалном полицијском станицом, имаће заједничке брифинге и све што увиде наши београдски лични и наше службе обезбеђења које ће посебно да буду ангажоване да патролирају по крају, а да им је сумњиво одмах ће да обавештавају полицију. Значи, ми ћемо бити и породужена рука полиције на терену.

Када сте споменули увођење реда, тренутно најприметнија акција је увођење реда на Савском кеју. Како ће изгледати београдска приобаља, не само Савски кеј, каква је ваша визија да би требало да изгледа један кеј?

– Нама је Бог дао, поклонио нам, да се налазимо на ушћу двеју река. Поклонио нам је прелепе обале, а онда смо их ми уништили у последњих 30-40 година. Дошло је време да вратимо ред на београдске обале, да шеталишта поново буду шеталишта, да се поново види река, наравно, не угрожавајући туристички и угоститељски потенцијал града Београда и нисам ја за то да се позатварају сви сплавови, али објективно ћемо смањити њихов број за једно две трећине. Сваки сплав у граду Београду ће да има свој стандард, своју сврху, знаће се у којој зони који сплав до кад може да ради и имаће све еколошке стандарде, пречишћиваче отпадних вода, имаће прописне удаљености, због безбедности и противпожарне заштите, али и естетски, да бисте видели реку, а не као до сада. И о томе сам говорио, такође, пре годину и по дана и мало њих ми је ту давало шансу, али видите сада, ми смо на Савском шеталишту уклонили 39 сплавова, остало је још 35 који немају основ да буду тамо. Од 103 или 104 сплава, остаће их 28, са свим овим стандардима о којима сам говорио. На Савском шеталишту неће моћи да буду клубови, већ само ресторани, који ће радити у неко примерено време, да не бисмо угрожавали мир људи који живе у том делу града.

У овом другом делу за који смо расписали нову лицитацију од Бранковог моста до Ушћа неће бити ниједан сплав, а то је сад ударно место београдских сплавова, тамо се потопио и "Фристајлер" и за мало је избегнута огромна трагедија. То је једино место одакле се с реке види калемегданска тврђава. Сплавови - ноћни клубови и дискотеке ће бити прекопута Великог ратног острва, биће прописно обезбеђени изолацијом и на начин на који су изоловани објекти те врсте у другим деловима света. Број ће, такође, бити ограничен, једна лицитација је прошла, 36 места је излицитирано, чини ми се да је остало још 17 празних. То ће бити организовано у јануару.

Завршавамо прву фазу на Савском шеталишту, а онда ћемо ми да уђемо у уређење шеталишта. Већ је завршен пројекат, ми ћемо на Сави да уложимо озбиљан новац, прво зато што ћемо да приходујемо од тих позиција које сада лицитирамо, а онда ћемо да уложимо огроман новац да ми додатно средимо наша шеталишта и наше обале и ту сам заиста велики оптимиста, променићемо ту слику града, уживаћемо истински у нашим природним богатствима и бисерима, као што је Ада Циганлија и као што су обале река. Имамо нешто што други немају, а ми смо неком нашом неодговорношћу, индолентношћу, незаинтересованошћу дозволили да дођемо у овакву ситуацију. Ја сматрам да је моја обавеза да од тога не одустанем, јер ако ја не будем имао снаге да се изборим са стварима о којима сам говорио, после 14 година у овом послу, искуства које имам, а како ће да се избори неко ко дође.

Ево ови сви кандидати на изборима, можда су они сви добри људи, можда имају најбоље намере, али имају нула дана искуства из овог посла. Њима ће требати четири-пет година само да ухвате тон и слику градске управе. Зато ја сматрам да је на мени посебна одговорност да истрајем у свим овим стварима и сигуран сам, ако будем добио прилику, да ћемо све ове теме које смо поотварали и које су увелико у току, кроз четири године и затворимо и да ће Београђани добити један уређен, сређен, цивилизован, културан, а опет град са душом и са свим оним стварима које су нас увек красиле.

Акценат стављате на једно деловање које није толико комунално, колико симболично. То је култура сећања и однос са нашим сународницима и ван наше земље, а наравно и са свим нашим сународницима у земљи и свим грађанима Србије. Колико је то важно за Београд, с обзиром на то да је он престоница Србије?

– Ја сам први човек српске престонице и то су изузетно важне теме. Од парка у Лисичјем потоку, где смо направили спомен-парк, а била је баруштина, где смо рестаурирали Чесму краља Александра, одмах поред чесме је било велико страдање људи од стране комунистичког режима. Парк браниоцима Беграда из 1915. године, који је један од најважнијих културно-историјских споменика у земљи, који је до пре три месеца знате како изгледао, отиђите сад и видећете како изгледа. Ако не водите рачуна о својој историји и о ономе што је саставни део ваших предака, ако не водите рачуна о свом народу и у региону и свугде, онда не водите рачуна ни о себи, ни о својој деци ни о својм потомцима. Ја мислим да је изузетно важно да градоначелник Београда, без обзира што се дневно бавим овим стварима о којима смо причали, и какве ставове имам поводом националних тема, који су моји ставови по питању вредносног система. А ко мисли да је то неважно, тај нек не гласа за мене. Додуше, ови који мисле да су важне само ове друге теме, они имају нула дана искуства у томе. По питању ових других тема немају став, онда не знам шта их препоручује.

Ја мислим да је изузетно важно да градоначелник Београда има став и о томе да ли треба да се одрекнемо једног дела своје територије или о томе да треба сами себе да изгласамо геноцидним народом, зато што нам је то неко рекао. Или да прекинемо све односе са нашом православном браћом из Русије. Или, на крају крајева, да закачимо шарену заставу дугиних боја на Скупштину града. Она нема никакве везе са слободама, ово је слободан град, који по питању националних, верских и сексуалних слобода никад никога неће ограничавати. Али ово је вредносно питање, не може поред српске заставе и заставе с грбом Града Београда да стоји шарена застава дугиних боја, а мени су ови садашњи кандидати то замерали, па су качили то на своје канцеларије.

Ја мислим да, без обзира на то што су им пуна уста школа и вртића, које ће да граде, поставља се питање шта ће деца да уче у тим школама и вртићима. Јер, ако ће да уче то да треба да се прогласимо геноциднима, да треба да се одрекнемо дела своје територије, историјских веза које имамо с Русима, где ја притом нисам никакав русофил, да будемо потпуно јасни, ја баш мислим да је нама место ту где јесмо у Европи. Али то је сада друга прича... Или онај ко мисли да сутра у тим школама треба да учимо како да деца мењају пол док су малолетни.

Орбан је на ту тему имао два референдума већ. Или да маму и тату више не смеју да зову мама и тата, већ родитељ 1 и родитељ 2, 3, 5, 7. Да бата и сека, дечак и девојчица више нису дечак и девојчица, већ дете 1, дете 2, дете 3...

Ако је њима то свеједно и мисле да је то у реду, ако је грађанима Београда то свеједно, онда нек гласају за њих, не треба за мене да гласају, одмах да знају, ја с тим никад нећу моћи да се помирим и ја мислим да је то вредносно питање и да то нема везе ни са каквим слободама и да градоначелник Београда и први човек српске престонице мора да има став на ту тему.