Светислав је један од НАЈМЛАЂИХ ДОКТОРА НАУКА у историји Физичког факултета, а пре 24 године био је у ИЗБЕГЛИЧКОЈ КОЛОНИ

Светислав Мијатовић (28) је један од најмлађих доктора наука у историји Физичког факултета у Београду. Са само 4 године напустио је родну Славонију и нашао се избегличкој колони. Ипак, то га није омело на путу успеха, а ево како он то објашњава:

- Уколико особа одабаре да се бави оним што воли и што јој лежи онда није тешко постићи одређене успехе. Обзиром да сам ја одабрао да се бавим оним што заиста волим тако је и цело моје студирање протекло уживајући у раду. Такође, добра организација обавеза, као и уклапање ствари које нису везане за посао је веома битно постићи. Тако да бих закључио да заиста није било тешко и волео бих када би свако могао да прође то јединствено искуство живота у студентском дому и упоредо бављења оним што воли - каже Светислав.

Математичку гимазију је завршио пре времена, а за љубав према физици је заслужна једна професорка.

- Љубав према физици је највише потекла од професорке из средње школе, али некако од малена је била ту љубав према природним наукама и математици, само је требало каналисати на оно из тог скупа што ми је најприближније, а то је била физика. Математичка гимназија није тешка школа за оне којима иду од руке математика, физика, информатика, тако да ја не сматрам превеликим успехом убрзано завршавање те школе - каже наш саговорник.

Избегличке колоне се слабо сећа, али памти да су његови родитељи били у изузетно тешком положају, са двоје мале деце и без икакве материјалне потпоре.

- Међутим они ниједног тренутка нису одустали и гледали су како да ситуацију такву каква јесте направе што бољом. Тај став су у велико мери пренели на мене, тако да је то оно што је битно утицало на мој живот, рекао бих.

Пре неколико година са друговима добија посао у Будимпешти, али се након само 6 месеци враћа у Србију.

- Иако су материјални услови тамо били неупоредиво бољи, мени је фалила атмосфера у Србији и Београду, као и најближи људи. Са друге стране, одувек сам имао жељу да помогнем у функционисању научног и образовног система у земљи, тако да све то у комбинацији је резултирало мојим повратком.

Иако је много путовао, Београд му је и даље омиљени.

- Међутим, ја и нисам у сталном контаку са рођеним Београђанима, оно што ме заиста веже за њега јесу људи, који су као и ја, дошли са стране и били у студентским домовима, обликујући тако свој живот културама и обичајама широм земље. Та комбинација је оно што у њему највише волим. Уколико се мисли на географску одредницу онога што највише волим онда је то дорћолски кеј, као и кафане Мали шаран и Шиндра.

Оно што би заиста желео да учини за нашу престоницу јесте да помогне колико је год могуће да образовни систем буде на узлазној путањи. То је, како каже, најбитније за функционисање и будућност једног друштва.