ВОЗИЛИ СМО АУТО-ПУТЕМ КРОЗ БГ У ВРЕМЕ НАЈГОРЕГ ШПИЦА: Ево зашто је ГУЖВА! (ВИДЕО/ФОТО)
Екипа портала Србија Данас проверавала и установила зашто је на ауто-путу кроз Београд колапс сваког радног дана у време шпица.
"Људи, знате ли ви бре у шта се упуштате?", пита нас службени возач Тоша када смо му саопштили да хоћемо да направимо реопртажу о томе колико ће нам времена требати да ауто-путем прођемо с једног на други крај Београда, али у време највеће гужве, између 16 и 18 часова. Иако смо из редакције код општине Нови Београд кренули у 16 часова, на почетну дестинацију саобраћајне авантуре, код бензинске пумпе "Змај", стижемо тек у 16:40. "Хтели сте гужву, ето вам је", мрмља Тоша док се ја и фоторепортер договарамо како да он безбедно изведе свој посао и ухвати густи саобраћај из сваког угла, а да не прекрши закон претрчавајући ауто-пут.
Код "Змаја" у правцу Ниша, ка кули Генекс, саобраћај већ тече спорије. Већа је гужва у супротном смеру и ка искључењу такозваном Новосадском ауто-путу. Са те стране као да све стоји. После првих направљених фотографија крећемо лагано ка Бежанијској коси. Саобраћај мили 30 километара на час, односно "полако гамиже" како би то Тоша описао.
ПОЗВАЛИ СМО ИНСТРУКТОРА ЗА УПОЗНАВАЊЕ ДЕВОЈАКА: Од мојих савета свима буде боље
Већ од спуштања са Бежанијске косе Тоша је принуђен да спусти брзину на мање од 15 километара на сат. У једном моменту на низбрдици ка Генексу стартује такозвана стани-крени вожња. Тоша почиње да полако лупка прстима у волан, не знајући шта ће с њима. "Сад ћемо овако до иза Аутокоманде", иронично цеди кроз зубе и укључује радио да нам прекрати досаду. Погледом на сат констатујем да смо већ 25 минута у вожњи од "Змаја", рачунајући и кратко стајање код петље Бежанијска коса због фотографисања гужве ван аута. "Не бисмо ништа брже ни да нисмо стајали. Ено га, онај бели голф није одмакао ни даље од три аута испред нас", додаје Тоша.
Река аутомобила улива се из Тошиног бунара и код Генекса. Редови у недоглед. Ништа боље не изгледа ни смер ауто-пута ка Шиду. Све стоји. "Како ли је оним људима што раде негде у Земуну, а живе на Калуђерици?", питам ја. "Оду на посао у понедељак, а врате се кући у петак", одговара Тоша.
ПРАЗНИЦИ НАМ СТИЖУ! Град Београд тражи најлепше окићену кућу!
Код петље Београдска арена почиње нервоза околних возача. Сирене аутомобила почињу да допиру из свих праваца. Једни трубе због тога што им се неко убацио без укљученог жмигавца у њихову траку, други због тога што сматрају да је негде напред без разлога застој, а трећи ради реда. Жена средњих година за воланом "фиат пунта" поред нас као да труби из досаде. Тоша се за то време, као прави професионалац, нервира тихо, у себи. Оно цупкање појединачним прстима по волану прераста у благо лупкање целом шаком, док доле трупка левом ногом у ритму песме са радија. Сада већ има времена и да се забавља променом станице на радију ако му се не свиди песма или почну рекламе.
ДОБИЛИ СТЕ КАЗНУ ЗА ПАРКИРАЊЕ? Можете да је платити упола мање, ако урадите ову ствар
Ја код Сава центра отварам кекс и почињемо сви да га грицкамо. "Ја бих сад већ могао нешто конкретније да поједем", жали се фотограф. Пењемо се на Газелу у другој брзини и Тоша радосно констатује да ћемо "можда сад да се још и искобељамо из кркљанца". Али, авај, наде у брз пролазак угашене су на пола моста. Додатни кркљанац праве возачи из скроз леве траке који су тек сад смислили да пређу у крајњу десну и искључе се ка Ади Циганлији или Топчидеру. Падне ту и понека међусобна псовка возача. Питање је да ли би исте ствари поручивали један другоме да нема тог двоструког стакла једног и другог аутомобила што их раздваја.
Још већи колапс, ако је уопште могуће доћи до горе ситауције, праве возачи који неће да из леве траке пропусте оне што би иду десно. Истерују своје правило десне стране као "мак на конац". Може им се. У саобраћају смо сви равноправни. Све неправде са посла и из живота одлучују да исправе тако што ће по цену још већег кркљанца истерати своје право у саобраћају.
Тоша још увек не труби, иако је за то имао барем 15 различитих разлога. Отворио је за ширину два прста прозор да га мало смири хладан ваздух. Дивим му се, има коњске живце. Фотограф самоуверено констатује да би било добро да станемо на Мостарској петљи како би се попео горе на надвожњак и ухватио "екстра кадар" гужве. "Јеси ли ти луд", одговара му Тоша и сада већ нервозно жваће нови комад мога кекса. Међутим, посао је посао. Смирујем га и молим да ипак проба да стане, ако фотрепортер мисли да би могао да ухвати добар кадар. Успева некако Тоша да се престроји скроз десно, али узалуд. Код станице на Мостарској петљи ред градских аутобуса, један другом трубе не би ли тако пожурили оног испред себе. Нема шансе да се стане. Настављамо да милимо ка Аутокоманди згужвани између два "аудија" испред и иза нас.
После више од 55 минута вожње Тоша почиње да нервозно провлачи руке кроз косу, а у паузи између та два провлачења грицка нокат на кажипрсту. "Сад сте ово смислили да радимо и никад више, јел јасно?", обраћа се строго мени и фоторепортеру. Ми као већ уиграни тим одмах кривицу сваљујемо на "зле уреднике" који не знају шта је мера и шаљу су нас у "аждају од београдског саобраћаја". "Матори, узми кексић да прекратиш време", нуди му фоторепортер нову чоколадну штанглицу коју је претходно отео из моје руке. "Неће ништа страшно да се деси, још мало иза Аутокоманде и гужва ће да мине", додаје. "Зар вама двојици ово није довољно страшно што сат времена гамижемо 20 километара", одговара Тоша и додаје: "Куд ћеш горе од овога? Ово је још када је нормалан саобраћај у шпицу, а замислите да је било неког чукања, какав би тек онда колапс избио".
НОВОГОДИШЊА ЧАРОЛИЈА У БЕОГРАДУ: Од сутра па до краја јануара празнично осветљење на 50 локација
Код скретања за Маринкову бару после Аутокоманде највећи ред за искључење. Сва нервоза која се накупила код оних који још од Генекса возе брзином пужа као да је сада кулминирала. Свако хоће да се угура испред аута који је поред њега у крајњој десној траци. Утисак је да сви трубе. Само возач градског аутобуса мирно седи за својим воланом и гледа у свој телефон, вероватно читајући вести. И Тоша је као професионалац навикао да крије своје нервозу. Сада се само мешкољи у седишту покушавајући да колико је то могуће протегне ноге и кичму. "Ето зашто је гужва. Због Маринкове баре. Сви се ту искључују", прича мени и фотографу. И заиста. Већ даље ка Медаковићу Тоша поново почиње да "дивља" за воланом пребацујући у трећу брзину и јурећи 40 километара на сат. До Медаковића гас достиже чак и 60 на сат. Погледом на сат установљавам да се возимо више од сат времена, рачунајући и кратка стајања на пар локација ради фотографисања.
"Шта сад?", пита Тоша рачунајући да је гужва готова. "Ништа. Направи круг преко моста па назад", одговарам. Како смо се окренули упадамо у нови колапс, само у супротном смеру. Тоша ту већ не може да издржи и почиње да кроз зубе коментарише погрешне потезе других возача. Још увек не псује, нити труби. Суздржава се до крајњих граница. Назад до редакције требало нам је још 40 минута. "Авантура као да смо отишли до Новог Сада и назад, а нисмо ни изашли из Београда", закључује Тоша и сада већ шизи на портира код улаза на службени паркинг што му није у року од 15 секунди подигао рампу. "Ипак је и Тоша човек, а не робот", закључујем ја онако у себи и обећавам му да у скорије време нећемо сигурно ићи на овакав задатак. "Напиши да се сви који крену у ово доба с једног на други крај града ауто-путем наоружају челичним живицима, а можда чак и понесу воду и сендвиче", закључује Тоша.