Чачани желели да окончају брак после само месец дана: Албум са фотографијама их вратио једно другом
У ери друштвених мрежа, многи мисле да је довољан само мало бољи телефон како би се назвали фотографима. Ипак, у пракси то и није баш тако, а то на делу показују уметнички фотографи који су доказ да је за тај вид изражавања потребно много знања, одлична опрема али оно што је најважније – љубав према послу.
У свету где се емоције преносе светлом и сенкама, а тренуци постају вечност, један човек у Чачку већ годинама вешто исписује приче кроз свој објектив.
Хаџи Душан Милошевић, уметнички фотограф зна да за савршену фотографију на крају нису пресудни ни техника ни сценски ефекти, већ искључиво додири срца.
- Свака права фотографија лежи у бдењу над читавим догађајем, над људима... Ја тај тренутак просто морам да забележим. Морам бити присутан - све време, каже за РИНУ Дуле како га сви у Чачку од милоште зову.
На питање да ли је теже ухватити емоцију или савршен кадар, без размишљања одговара:
- Не правим разлику. Мој задатак је да и тај емотивни тренутак буде у правој композицији. Иначе – не вреди.
Иако се много тога променило од када је започео своју каријеру, кључна разлика је, како каже, у технологији која данас фотографима даје знатно више простора за изражавање.
- Некада су професионалци, који су озбиљно наплаћивали свој рад, правили десетине снимака – и из њих бирали онај прави. Данас нисмо више ограничени филмовима. Технологија нам је омогућила да се потпуно препустимо креативности, и то је, верујте, суштина овог позива, објашњава Дуле, својеврсни маг фотографије из срца Србије.
Кроз године рада, сакупио је бројне приче, али једна анегдота заузима посебно место у његовом сећању.
- Након месец дана од једне свадбе, младенци су одлучили да се разиђу. Још нисам био завршио слике. Онда је млада дошла и рекла да ипак жели албум са венчања. Убрзо затим, појавио се и младожења рекавши да ће он платити. Тада ми је било драго, надао сам се да ће то бити нека врста руке спаса. И био је. Албум их је поново спојио.
Јер, иза сваке фотографије која нас задржи дахом, постоји више од слике – постоји прича, пажња, посвећеност и уметник који не бележи само оно што види – већ оно што осећа.