Деда нашег чувеног ТРУБАЧА био припадник Гвозденог пука, а ретко ко зна да је важну битку ПРЕОКРЕНУО у српску корист

Мало ко данас зна за Рустема Сејдића из Бојника код Лесковца.

Нема ни споменика, ни улице која носи његово име, на жалост и срамоту свих нас. А деда легендарног трубача Фејата Сејдића био је поднаредник "Гвозденог пука" који је прошао готово све битке Првог светског рата укључујући прелазак Албаније и повратак кући. Носилац је и Албанске споменице.

Млади Рустем, рођен 1892. године, био је распоређен у Прву чету Трећег батаљона Другог гвозденог пука "Кнез Михаило" Моравске дивизије. Сем пушке није се одвајао ни од трубе која је донела светску славу и наредним генерацијама Сејдића.

За војника који је трубећи означавао различите маневре које војска треба да испуни тада је постојао данас заборављен назив – значар. Тако је млади Рустем даноноћно давао знак за напад или повлачење и био задужен за пренос сваке важне команде. А то је свакако био најопаснији војнички задатак! Сваки непријатељски војник би прво запуцао на трубача јер је противника увек било најлакше обезглавити тако што му се пресеку линије комуникације.

Рустем је током рата добио највише војничко одликовање - Карађорђеву звезду - због изузетне храбрости коју је показао током сукоба са Бугарима. Била је то претпоследња ноћ октобра 1916. године. 

"Гвоздени пук" је био одређен да заустави непријатеља који је надирао с Кајмакчалана. Три пута су љути противници до јутра истеривали једни друге из ровова. А баш кад је наша војска посустала громогласно се зачуо звук српске трубе који је наредио незадржив јуриш.

- По окончању крвавог обрачуна команданту Димитрију Милићу остало је загонетно по чијем је то наређењу оглашен јуриш. После распитивања међу официрима пред старешину је изведен Циганин из околине Јабланице – пише у књизи "Гвоздени пук" Доброслава Туровића.

Милић, тобоже бесан, питао је Рустема ко га је овластио да употреби трубу и најави јуриш.

- Када сам видео да ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали – одговорио је храбри трубач.

Тако је Рустем зарадио први орден.

А своје јуначко срце трубач је показао и годину касније након што су Бугари масовно стрељали становништво јабланичког и топличког среза. Убили су више од две и по хиљаде људи и спалили хиљаде кућа у Рустемовом родном крају.

Борци "Гвозденог пука" – иначе махом Топличани – чули су за тај масакр док су били на Солунском фронту. Рустем и још двојица војника су решила да се освете и то без знања команде. Поколења памте и имена те двојице јунака: Илија Ивић и Буксан Стругопрутић.

Сулудо храбра акција је почела усред кишне ноћи. Током невремена њих тројица су отпузали до бугарских ровова, а затим чекали грмљавину како би клештима неопажено пресекли бодљикаву жицу.

Онда су Илић и Стругопрутић засули бомбама бугарске ровове, а Рустем громогласно засвирао за српску војску "напад". Неколико секунди касније још гласније је Бугарима одсвирао "повлачење" које је као врсни слухиста "скинуо" током претходних сукоба.

Настао је пакао у кишној ноћи! Напрасно пробуђени Срби су просто разнели бугарске војнике који су увелико бежали мислећи да чују свог трубача. Остало је забележено да смо их јурили 10 километара!

Тројица јунака су већ сутрадан добили орден и то лично од регента Александра Карађорђевића и француског команданта Франша д'Епереа.