ДЕКА НА ЗВЕЗДАРИ РАСТУЖИО СВЕ: Дошао је у пошту да плати рачуна, а онда је свима застала кнедла у грлу
Догађај из једне поште на Звездари који се десио у суботу поподне је поделио мишљење грађана који су чекали у дугачком реду. Неки су били бесни, а други се пак разнежили причом усамљеног декице који је плаћао рачуне...
Дошла сам да платим рачуне. Напољу веје снег, дува неки хладан ветар. Толико сам се смрзла док сам била на пијаци да сам једва чекала да уђем у пошту мало да се угрејем. Субота је, знам да се сви враћају са пијаце и да је гужва на шалтерима, па велим, таман ћу да се угрејем док чекам па онда даље да завршавам обавезе. Уђем унутра, а оно само петоро испред мене. Помислим, брже ћу завршити него што сам мислила јер раде два шалтера, али није било тако.
- На десном шалтеру стоји декица који плаћа рачуне. Ја чекам на левом. "Укупно 7.600 динара." Каже му је жена која ради на шалтеру и понавља неколико пута јер декица није чуо. Посматрам га пажљиво. Шешир на глави, капут, рукавице. Маска му прекрила лице, виде му се само плаве очи. Дрхтавим рукама полако из коверте вади једну црвену, другу, трећу... Опрезно броји седам хиљада. Још спорије је бројао "оних 600 динара".
УРГЕНТНИ ЦЕНТАР ПУН: Ручни и рамени зглоб, кук, најчешће повреде због падова на леду
ОНИ СЕ НАДАЈУ ДА НЕЋЕ НАЋИ МАТЕЈА, ЈЕР ЋЕ ТО ЗНАЧИТИ САМО ЈЕДНО! Интензивна потрага за Сплићанином, они чешљају терен и ноћу и дању (ФОТО)
"ДАНАС ЋЕ БИТИ ВИСОКЕ БРОЈКЕ, АЛИ...": Др Радмило упозорио да опасност још траје, али постоји добра вест - КОРОНА СЛАБИ
Кад је коначно избројао новац дао је жени. Она стрпљива, љубазна, чека, а види све већи ред иза њега... Узела је новац и завршила уплату. Декици вратила уплатнице. За то време оно четворо који су чекали испред мене завршили су на "левом" шалтеру. Стигох и ја на ред... Паралелно стоји декица поред мене који је узевши уплатнице почео своју причу, што би многи рекли, "од Кулина бана и бољих дана"...
Плаћам рачуне и ослушкујем његове речи. Сетио се родитеља, мати и оца, како каже, живели су на селу, а откад су умрли више није отишао тамо, кроз уздах рече, "има двадесет година". Размишљам због чега је плаћање рачуна у пошти у њему пробудило топло сећање на завичај, мати и оца...
Не померајући се наставља причу о стану на Звездари где живи сам и о томе како уредно сваког месеца на време исплаћује све своје рачуне. А онда настави причу о операцијама које је преживео, а све сам, па ни да му дође неко у болницу да провери да ли је жив. Жена на "левом шалтеру" завршава моје уплате и потписујем уплатницу, а декица ниже реченице. Иза мене људи у реду увелико коментаришу како треба да се склони, да они немају времена да слушају празне приче. "Је л завршио, јесте, нека се помери, немамо ми цео дан!" Неке је пак његова усамљена прича разнежила и вратила сећање на родитеље, па би га радо пустили да заврши монолог док се они угреју. Али шта да раде они напољу...?
Жена на шалтеру га је помно слушала, али чувши коментаре рекла је људима да дођу поред њега како не би више чекали. Пришао је један господин, платио рачуне, завршио. Окренуо се и отишао, а декица настваља да прича о самоћи. Све сам спаковала у торбу, окрећем и излазим, помислим само како он нема са ким да проговори о овоме, па га је плаћање рачуна некако подстакло да каже шта му је на души, верујући да ће га овде бар неко саслушати... Излазим напоље, а напољу се направио ред. Људи на вејавици стоје и питају се шта се дешава унутра, "Да није некоме позлило", питају ме...
