У СЕДАМ ДАНА 250 МРТВИХ и 200 ЗАРОБЉЕНИХ: 31 година од чувене битке на Купрешком пољу
Епски настројени Срби правили су паралеле између битке на Купрешком пољу и Косовског боја.
Данас се навршава 31 година од битке коју су 3. априла 1992. године, на Купрешком пољу, прелепој равници која се уздиже на 1.100 метара над морем, водиле јединице ЈНА и српски добровољци, међу којима су најбројнији били добровољци из Србије, са једне, а регуларна Хрватска војска, јединице Територијалне одбране из Западне Херцеговине, хрватски добровољци и плаћеници из више европских земља, са друге стране.
Од великог војничког окршаја, каквих је мало виђено у ратовима на развалинама СР Југославије али који је остао у сенци много мањих и стратешки мање значајних а, за потребе политике, медијски извиканих битака.
Битка се одиграла на Купрешком пољу, десетак километара јужно од Купреса, на обалама речице Милач и понорнице Мртвица, па су поједини епски настројени Срби тих априлских дана правили паралелу са Косовским бојем, који је такође вођен у равници, на обалама река Лаб и Ситница.
15. ФЕСТИВАЛ ДЕЧИЈИХ ФОЛКОРНИХ АНСАМБАЛА: Лозовик на Врбицу окупио више од 400 малишана
ВЛАДА СРБИЈЕ ОДЛУЧИЛА: 10,5 милиона за школу у Доњој Ливадици
РЕКОРДНО: Велику Плану су данас посетиле три делегације из Владе Србије
Занимљиво је да је битка вођена на годишњицу оснивања злогласне усташке творевине НДХ, која је само пола века раније на Купрешкој висоравни зверски уморила најмање 1.036 српских цивила. Међу њима и 300 деце од којих је 255 било млађе од десет година. 594 жртве убијене су из ватреног оружја, 218 мученика је бачено у јаме, 175 жена и деце је живо спаљено а 49 жртава је заклано.
Само у Горњем Маловану, селу у чијем атару се одиграла априлска битка 1992. године и само у једном дану, 28. јула 1942. године, припадници усташке Црне легије, под командом Јуре Францетића, патолошког кољача којег поједини Хрвати и данас славе као хероја, убили су 71 српског цивила, међу њима 32 деце. Само двоје малишана имало је више од пет година, седморо је било млађе од годину дана а троје је убијено пре него што су родитељи стигли да их крсте и дају им име.
Негде после осам сати 10. априла 1992. године, тенковска чета под командом потпуковника Миле Аћимова, у чијем саставу је била и батерија моћних прага, добровољци из Србије и Купрешани који су се пријавили да учествују у ослобађању Горњег и Доњег Малована, кренула је из Купреса према положају хрватске војске код Горњег Малована.
Наруку им је ишла густа магла, јер Хрвати нису могли да их виде. А да би ефекат изненађења био већи, оклопна колона је ишла полако, са минималним гасом, да би се што мање чуо звук мотора.
Игром судбине, када је колона стигла на 500-600 метара од хрватских положаја магла се нагло дигла. Аћимов је наредио јуриш.
Осим са пешадијом, линију испред Горњег Малована Хрвати су бранили са најмање четири тенка М 55 (још један је био у резерви у Шујици), два транспортера М 36, оклопним возилом БВП М 80, три топа "зис" и 4 бестрзајна топа.
Хрватска линија одбране је била релативно добро утврђена и припремљена за (очекивано) дужи боравак, што се види и по томе да су у захват пута Купрес - Ливно довучени и укупани бетонски заклони за оклопна средства. Колико су хрватски војници били изненађени изненадном појавом непријатеља говори и чињеница да ни три деценије касније преживјели не могу да се сложе из ког правца су српски тенкови "банули". Чак и поједини озбиљни историчари и заповедници хрватских снага понављају глупост да су на поприште битке стигли из правца Гламоча, са висоравни Хрбљина.
Развила се битка која није дуго трајала али после које је на бојишту, око пута Купрес – Ливно – Сплит, остало покошено 120 хрватских бораца. Међу њима су нађени поједини заповедници "жутих мрава" из Вуковара, али и плаћеници и добровољци из Пољске, Естоније, Аргентине, Украјине и Немачке... После рата, након што је Купрес војнички и политички припао Хрватима и Федерацији БиХ, Хрвати су на месту битке својим ратницима подигли два споменика.
Хрватска војска се у нереду, преко Купрешког поља и Доњег Малована, повукла у Шујицу и Томиславград а тенковска колона ЈНА је гонећи непријатеља ушла у Доњи Малован и тако после недељу дана ослободила и ово место.
Ослободиоце су у пустом селу дочекала само тела 11 мештана, припадника Територијалне одбране и цивила, које су хрватски војници убили 3. априла, када је хрватска војска и почела напад на Купрешку висораван. Све становништво које се у селу затекло у време напада, више од 90 жена и деце, хрватски војници су заробили и одвели у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској.
Лево од мјеста главне битке, борци мркоњићког батаљона из састава 30. партизанске дивизије ЈНА ушли су у српско село Рилић а затим кроз Занаглинску шуму избили у рејон Пилиповића поља, где су су се сусрели са припадницима ТО Равног, који су седам дана бранили и одбранили своје село.
По хрватским изворима, у борбама за Купрес од 3. до 10. априла њихови губици износили су 160 мртвих, међу њима 29 припадника Купрешке бојне и 19 цивила. Највећи део њих је погинуо у борбеним дејствима, највише у борбама које су 6. и 7. априла вођене у селима Злосела и Османлије, али је неколико њих убијено у заробљеништву у Книну, у које је одведено више десетина заробљених купрешких Хрвата, територијалаца и цивила. Колико је аутору познато, породице неких од њих још увек узалуд трагају за посмртним остацима својих најмилијих.
Хрвати су изгубили и два тенка и два оклопна транспортера.
Међутим, ако се има у виду то да због хаотичне ситуације у којој су били након изгубљене битке на Купрешком пољу Хрвати сигурно нису имали времена да се детаљно баве пребројавањем мртвих и несталих из разноразних "шарених" јединица које су учествовале у агресији на висораван и да се у њиховим бројкама страдалих уопште не спомињу страни плаћеници, вероватно је да је број погинулих хрватских војника и цивила између 170 и 180.
На српској страни мртвих је било 81. Осам погинулих војника ЈНА и добровољаца. Четрдесет и пет погинулих територијалаца (31 у Купресу, 7 у Маловану, 3 у Занаглини, 2 у Рилићу, 1 у Ботуну и 1 у Равном.). Девет убијених цивила (3 у Доњем Маловану, 3 у Ботуну, 2 у Занаглини и 1 у Купресу). Од око 180 територијалаца и цивила који су одведени у логоре (више од 90 из Доњег Малована, педесетак из Купреса, 19 из Беговог Села и Оџака), слободу није дочекало њих 20. Тројица су подлегла чудовишно суровом мучењу у логору Лора и логору у Вргорцу, а 17 је након вишедневног мучења убијено. Хрвати још крију посмртне остатке њих 16.
Дакле, на српској страни укупно су погинула 64 војника и територијалца родом са Купрешке висоравни, девет цивила са Купреса и осам бораца ЈНА из других општина и крајева СФРЈ. Међу њима и двојица војника са Косова и Метохије.
Занимљиво је и то да су значајно учешће у априлским побједама ЈНА на Купрешкој висоравни имали војници Албанци и Мађари.
Аутор овог текста је 7. априла 1992. године, на Благовести, у Купрес, који је тог дана пао у српске руке, ушао у транспортеру у којем су посаду чинили искључиво Албанци. Успешном нападном операцијом ЈНА командовали су пуковници Станислав Галић и Станко Лисица, а у њој су учествовале јединице Бањалучког и Книнског корпуса ЈНА.
Наставак српско-хрватске купрешке драме и трагедије од 10. априла 1992. године одиграо се тог дана поподне у сто километара удаљеном Сплиту, у логору Лора. Српске територијалце заробљене у претходних седам дана на Купресу, поломљене од свакодневног мучења, Хрвати трпају у камион, који одлази у правцу Задра.
Око поноћи, на непознатој локацији, полицајци из пратње прозивају осморицу Купрешака и са камиона их одводе у ноћ. Ни 31 годину касније не зна се где су убијени, нити су њихова тела предата породицама.
ЈНА и српска страна нису искористиле последице велике победе на Купрешком пољу. Наиме, након повлачења са Купреса, међу хрватским становништвом у Шујици, Томиславграду и Ливну завладала је свеопшта паника. Једној групи заробљених купрешких територијалаца и цивила, који су држани заточени у гаражи у Еминовом Селу код Томиславграда, стражар, хрватски војник, је рекао да од Купреса "иде 1.000 српских тенкова" и да ће "пасти све до Мостара и Сплита".
Међутим, само дан после ослобађања Купреса, 8. априла, међу Србима је дошло до великог неслагања око даљих ратних дејстава. Део бораца и команданата јединица тражио је да се иде све до Сплита, други део, а посебно руководства општине Купрес и владајуће СДС, се томе енергично супроставио. Уз став да треба заузимати само српске етничке просторе. По систему, шта ће нам Дувно и Ливно, то припада Хрватима.
Данас на Купрешкој висоравни постоје две општине. Град, са околним хрватским и муслиманским селима, али и са српским селима Равно, Вуковско, Рилић, Барјемовци, Занаглина, Горњи и Доњи Мушић, Омар, Доњи и Горњи Малован, припада хрватској општини Купрес. Северозападни део висоравни, са селима Благај, Мрђеновци, Ново Село и Шеменовци, припада српској општини Купрес.
У Српском Купресу живи око 300 Срба. Још око 120 живи с друге стране дејтонске границе, у Равном, два Малована и Рилићу. У граду Купресу, у којем су пре рата чинили 60 одсто становништва, данас живи још осморо Срба.
Мада званични подаци и попис становништва говоре да их је четири пута више, у Купресу, општини која припада Федерацији БиХ, стално живи једва нешто више од 1.200 Хрвата. Део је отишао за време рата и није се враћао у завичај, а значајан број је отишао у Немачку и друге западне земље након пријема Хрватске у ЕУ. Јер сви Хрвати у БиХ добили су хрватске пасоше и држављанство.
Највише Срба избеглих са Купреса живи у Бањалуци и околини. Али заједнице Купрешана постоје и у Шипову, Бијељини, Приједору, Прњавору, Новом Саду...Стотине њих отишле су у бијели свијет и тугу за завичајем тугују у Чикагу, Торонту, Бечу, Мелбурну, на Новом Зеланду.
Оба Купреса су неразвијена. Оно што радује јесте чињеница да за три деценије од завршетка рата није забележен ни један озбиљнији међунационални инцидент. Срби који живе у федералној општини Купрес нису имали проблема ни са властима, ни са појединцима. Срби са српског дела висоравни који долазе у Купрес, највише због лечења и вађења различитих докумената, све ове године наилазе на љубазан пријем. Хрвати који долазе у Ново Село и остала српска села такође.
Три деценије после велике битке који су водили на Купрешком пољу, осам деценија после страшних покоља српских цивила у Маловану, Благају, у Катанићима, Оџаку, Беговом Селу и на Боровој Глави и двадесет и осам година од завршетка рата у којем су се борили да једни друге заувек протерају са Купрешке висоравни, купрешки Срби и Хрвати имају заједничку бригу – како очувати живот у завичају.
Већину и у једном и у другом народу, као и међу малобројним муслиманима, чине старији људи. Млади неповратно одлазе у правцу Сплита, Загреба, Сарајева и Бањалуке.
Ако се настави овај тренд питање је да ли ће за тридесет година имати ко да обележава годишњице међусобних битака и страдања.
