Да ли је Марија Васић у Утиску недеље изоставила кључну тезу социологије? Ево зашто је погрешно целивање Појаса Пресвете Богородице изједначавати са фетишизмом - Професорку демантују Вебер и Диркем

Изјава професорке Марије Васић у емисији Утисак недеље, да је поклањање Појасу Пресвете Богородице облик фетишизма, изазвала је бројне реакције међу верницима, али и отворила ширу расправу о томе како социологија тумачи религију и верске ритуале. Док су поједини њене речи представили као коначно научно објашњење феномена који је претходних дана окупио стотине хиљада људи испред Храма Светог Саве, други указују да социологија религије не познаје само једну теорију, нити један начин тумачења верских искустава.

Суштинско питање зато није да ли је појам фетишизма легитиман социолошки концепт. Јесте. Питање је да ли се један сложен религијски феномен, какав је поклањање Појасу Пресвете Богородице, може у потпуности објаснити само тим појмом и да ли се тиме занемарују други важни социолошки приступи.

Шта социологија подразумева под појмом фетишизма?

Појам фетишизма присутан је у друштвеним наукама већ вековима и најчешће означава приписивање посебне или натприродне моћи одређеним предметима. У том смислу, заговорници оваквог тумачења сматрају да се религијска пажња усмерава на сам предмет, а не на оно што он представља.

Међутим, проблем настаје када се овај концепт представи као једино могуће објашњење. Савремена социологија религије развила се управо кроз расправе између различитих теоријских школа које религију тумаче на веома различите начине. Због тога бројни социолози сматрају да је сваки покушај свођења религијских ритуала на једну категорију методолошки проблематичан.

Макс Вебер: Важно је шта верник мисли да ради

Један од најутицајнијих социолога, Макс Вебер, сматрао је да друштвене појаве треба разумети из угла људи који у њима учествују. Његов приступ, познат као "верстехен", полази од претпоставке да социолог мора да разуме значење које актери придају својим поступцима.

У случају поклањања Појасу Пресвете Богородице, огромна већина верника не сматра да обожава предмет. Верници верују да кроз реликвију исказују поштовање према Пресветој Богородици, учествују у традицији Цркве и изражавају своју веру. Из Веберове перспективе, социолошка анализа која занемарује ово значење остаје непотпуна јер не полази од онога што сам чин представља људима који га врше.

Диркем: Светиња није важна због материјала од ког је направљена

Сличан аргумент може се пронаћи и код Емили Диркем, једног од оснивача модерне социологије. Диркем је сматрао да религија није првенствено однос појединца према предметима, већ однос заједнице према симболима који представљају њене најважније вредности.

Из тог угла, реликвија није значајна због свог физичког облика, већ због значења које јој верници придају. Поклањање светињи тако постаје израз припадности заједници, потврда идентитета и учествовање у заједничком систему вредности.

Такво тумачење значајно се разликује од тврдње да је реч искључиво о фетишизму.

Клифорд Гирц: Религија као систем симбола

Амерички антрополог Клифорд Гирц религију је дефинисао као систем симбола кроз који људи дају смисао свом животу и свету који их окружује.

Према овом приступу, реликвије нису магијски предмети којима се приписује аутономна моћ, већ симболи који вернике повезују са историјом, традицијом, колективним сећањем и духовним искуством. Због тога се исти феномен може тумачити на потпуно другачији начин од оног који нуди концепт фетишизма.

Да ли се религијско искуство релативизује?

Можда и најважнија критика која се може упутити оваквом тумачењу јесте да оно релативизује религијско искуство верника. За стотине хиљада људи који су претходних дана долазили у Храм Светог Саве поклањање Појасу Пресвете Богородице није представљало однос према предмету, већ дубоко лично искуство повезано са молитвом, вером, надом, захвалношћу и осећајем сусрета са светињом.

Из перспективе социологије која настоји да разуме друштвене актере, проблем настаје оног тренутка када се значење које људи придају свом поступку замени значењем које им споља приписује посматрач. Тада религијско искуство престаје да буде нешто што треба разумети, а постаје нешто што треба објаснити мимо оних који га живе.

Управо због тога део јавности сматра да се у оваквим интерпретацијама не води довољно рачуна о унутрашњем искуству верника, већ да се оно своди на унапред задату теоријску категорију.

Питање доследности у тумачењу религијских ритуала

Критичари оваквог приступа постављају и питање доследности. Да ли би исти термин био употребљен када би се говорило о додиривању Зида плача? Да ли би се о „фетишизму“ говорило када милиони муслимана током хаџилука посећују света места у Мека? Или када хришћани широм света посећују гробове светитеља, реликвије и света места?

Одговори на ова питања могу бити различити, али она показују да се иста религијска пракса може тумачити на више начина и да ниједна теоријска перспектива нема монопол над објашњењем сложених друштвених појава.

Једна теорија није цела социологија

Управо зато бројни социолози религије сматрају да је погрешно представљати једну теоријску интерпретацију као коначан научни суд. Теза да је поклањање Појасу Пресвете Богородице облик фетишизма свакако постоји у одређеним теоријским оквирима и може бити предмет академске расправе. Међутим, она није једино објашњење које социологија нуди.

Веберово разумевање значења, Диркемово поимање светог и Гирцово тумачење религијских симбола показују да постоје озбиљни теоријски правци који исти феномен објашњавају на потпуно другачији начин. Управо због тога свођење поклањања Појасу Пресвете Богородице на појам фетишизма не представља целовиту социолошку анализу, већ само једну од више могућих интерпретација.

Србија Данас/Лука Стојановић