ГДЕ СУ И ШТА РАДЕ НАШИ ХЕРОЈИ СА "ОЖИЉЦИМА"? Победили корону па поново навукли "плашт" и вратили се у црвену зону
Др Милена Стојановић, која се се у првом таласу и сама разболела од короне, али се брзо и опоравила и одмах вратила на посао, каже да је трећи талас епидемије апсолутно неупоредив са било чиме
Лица лекара и медицинских техничара са ожиљцима, подливима и модрицама од вишечасовног ношења маски, наочара и заштитне опреме, на веома упечатљив начин већ месецима сведоче о томе кроз какве муке пролазе здравствени радници у борби са корона вирусом.
"РАЗБУЦАЛИ" ТРАГАЧА И ПАРЕ ИЗ ПОТЕРЕ ДЕЛЕ НА РАВНЕ ЧАСТИ: Уиграни тим који се упознао сат времена пред квиз
ПОРОДИЦА МАЛЕ МОНИКЕ НА ОКУПУ ЗА БОЖИЋ: Након свега што је проживела жртва Малчанског беберина има само ЈЕДНУ ЖЕЉУ
Данас славимо САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ: Други је дан Божића, испоштујте обичаје!
Њихово херојство постаје још веће и јаче ако се зна да су многи од њих и сами били оболели од ковида 19 те да су се одмах по излечењу вратили у прве борбене редове да помогну колегама у боју са опаком заразном болешћу.
Фотографија анестезиолога др Милене Стојановић и анестетичара Николе Трајковића са Клинике за анестезију и интензивну терапију КЦ у Нишу међу првима је указала на то како изгледају лица хероја, који после четири часа под заштитном опремом, имају снаге и за осмех.
Обоје су пре неколико дана упућени у Крушевац, где ће у новој ковид болници обучавати колеге које су почеле да раде, и пренети им своја искуства.
Др Милена Стојановић, која се се у првом таласу и сама разболела од короне, али се брзо и опоравила и одмах вратила на посао, каже да је трећи талас епидемије апсолутно неупоредив са било чиме.
- Ово што се сада дешава је оно што смо слушали да се дешавало у Италији, а што смо се молили да се нама не деси а то је велики број пацијената. Имали смо у КЦ Ниш велики број млађих пацијната и тешке клиничке слике које се брзо развијају. У једном дежурству имате пацијента кога сте оставили у неком стабилнијем стању, а већ у наредној смени га затичете на респиратору или је већ изгубио битку са короном. Најтеже је када причате са њима и буквално гледате како опада ниво сатурације кисеоником на монитору и како морате одлучити да га ставите на машину за дисање. То су пацијенти између 30 и 50 година, кажу вам да му је добро, а ви гледате на монитору како је та сатурација далеко од онога што је прихватљиво. Принуђени сте да га ставите на машину за дисање и онда сазнате сутрадан, или чак после пар сати, да није преживео. А причали сте претходно са њим о породици, о томе како се заразио... Све ово је много тешко - каже др Милена на ивици суза.
Према њеним речима старији пацијенти углавном кажу да им је неко млађи из породице донео вирус, док млађи не знају где су се заразили јер су имали више контаката, кажу углавном да се нису пазили или нису веровали да вирус постоји.
- Већ када дођу до интензивне неге и кренете да им објашњавате да као млади едуковани људи нису смели да буду тако лаковерни да поверују у теорије завере, тада већ буде касно. И они схвате да су касно схватили јер је брзина развоја клиничке слике код млађих људи стварно фрапантна - каже др Милена.
Анестетичар Никола Трајковић, који је такође "прекомандован" у Крушевац где колегама преноси своје богато искуство, каже да је почетак епидемије био најдраматичнији. Његова фотографија са др Миленом Стојановић, на веома упечатљив начин открила је сву тежиу борбе са ковидом на самом почетку епидемије.
- Најтеже је било сво то упознавање са нечим страним што нисмо до тада имали, са чим се нисмо борили, сва та опрема… Некако је после све ишло лакше и лакше, до те мере да нам сада и не представља неки велики проблем. Већ смо ушли у неку рутину, у неку свакодневницу и некако смо се саживели и привикли на то. Навикли смо се и на ожиљке и на ту тежину скафандера и на умор, и некако смо огуглали на све то. Не знам, шта би могло да се деси, шта би нам у будућности било толико тешко као сво то привикавање на почетку, каже Трајковић. Он је у другом таласу оболео од короне, али је срећом био само на кућном лечењу, без неких тежих симптома, након чега се одмах вратио на посао, знајући да је сваки здравствени радник драгоцен у овој бици.
И фотографија др Милице Марковић, која ће за месец дана завршити специјализацију из анестезиологије у КЦ Ниш, својевремено је открила је сву тежину борбе са ковидом.
Она је такође недавно прележала ову тешку болест, али се по опоравку одмах вратила на посао и тренутно је и она са колегама у новој болници у Крушевцу.
- Најтеже је то што смо ми већ јако уморни, зато што смо већ дугих 10 месеци, константно радили са ковид пацијентима са неком паузом од месец и по дана, тако да сваки следећи турнус у који улазимо, ми улазимо искуснији али са друге стране и уморнији. И даље су то јако тешки пацијенти, вирус као да се мења из турнуса у турнус, а званичног лека који би могао да спаси сваког пацијента нема… Трудимо се да бодримо пацијенте на неинвазивној вентилацији на којој се често налазе, која је степеница пред респиратор. Трудимо се да их задржимо што дуже, бодримо их да се боре. Посебно нам тешко пада то када знамо да пацијенти имају код куће малу децу. Кад завршимо смену често и од куће зовемо да видимо да ли је неки пацијент добро - каже др Милица.
Она је прележала ковид пре 10 дана а већ је послу, на новом радном месту у ковид болници у Крушевцу.
- Имала сам срећу да сам имала лакшу клиничку слику, преболела сам кроз мировање и витаминску терапију. Првих седам дана размишљала сам само када устанем да ли ћу да добијем неке теже симптоме. Болесни су били и отац и сестра, за њих сам се више плашила јер знам шта све може да се деси, али хвала Богу све се завршило добро - додаје она.
Оно што се још није завршило то је ова светска пошаст, али добра вест је да следећа година неће ни да личи на ову, јер смо сада, уз вакицну, много јачи противник опасном вирусу. У сваком случају, лица ових хероја треба заувек да памтимо и поштујемо!
Издржимо још мало, придржавајмо се мера, због нас, због оних које волимо и због ових људи који већ 10 месеци дају сваки атом себе да би спасили можда баш некога ко је вама драг.