Ово је Драган ког је отео Хезболах: Крагујевчанин кренуо бициклом ка Бејруту, завршио у рукама озлоглашене групе

Драган Шибалић, Крагујевчанин који је свет упознао педалом и путем, поделио је на друштвеним мрежама причу како га је током путовања 11. децембра 2025. године заробио Хезболах.

Причу светског бициклистичког глобтротера, објављену на његовом Фејсбук профилу, преносимо у целости:

- 11. децембар 2025. - Дан када ме је Хезболах заробио. Град Сур, југ Либана. Гост код Снеже сам био већ два дана, а ово јутро је било време за одлазак. Уз јутарњи чај разматрали смо путеве. Она упорно саветује: ауто-пут је једина опција. Безбеднија. Да се вратим за Бејрут. Остале руте које сам ја планирао ка граду Тебнине воде кроз опустошена села између две ватре – Хезболах са једне стране, а израелски дронови са друге. Хезболах би ме сигурно приводио, а могли би ме задржати месецима док не провере ко сам. А за дронове бих био покретна мета.

„Ако буде проблема, зови!“ каже Снежа, која иначе ради у УН.

Притежем педале јаче него икад. Бејрут је на 84 километра. Ветар ми свира у ушима. Повремено се заустављам да сликам: ратни билборди, заставе Хезболаха, пејзажи путева....
После можда 20 километара, нешто ме стеже у стомаку. Осећам да у ваздуху виси нешто. Опасност. И онда видим црни џип у зауставној траци, неколико стотина метара испред. Вози успорено. Спорије од мене. Гледам га у ретровизору док га брзо претичем. Осећам како ми се леђа зноје. Он ме затим претиче, па успорава. Опет сам иза њега. Игра.

Изненада, други ауто се иза мене појављује. Успорио. Покушава да буде дискретан, али недовољно. Срце ми лупа. Један је испред, други иза.

Џип је опет успорио, зауставља се. Пролазим поред њега, возач као прича телефоном... После неколико тренутака грубо ме претиче и зауставља се тридесет метара даље. Кад сам се приближио, двојица мушкараца искачу као из катапулта. Трећи излази из аута који се зауставио иза. Сви у нормалној одећи.

„Телефон! Камера! Телефон!“ Дречи један, хватајући ме за руку. Једина реч коју сам разумео. Потом настаје поплава енглеских речи, истрошених и оштрих: „Одакле си? Где си био? Пасош!“ Показујем. Претражују ми торбу. Траже да откључам телефон. Листају слике. Застају на фотографијама билборда, застава. Гледају ме. Њихове очи су хладне, непомичне.

Зашто сликаш?“ пита један.

Покушавам да објасним. „Волим да сликам путеве... пејзаже...“ Не верују. Полемишу међу собом, зову неког, гледају ме сумњичаво испод ока.

„Кад си дошао у Либан?“

„Шестог децембра.“

„Где си спавао у Суру?“

„Код пријатељице.“

„Име?“

„Снежа.“

„Где у Бејруту?“

„У хотелу...“

И ту – блокада. Име хотела нестало ми из памћења. Али проналазим слику у телефону и показујем им. Једна ноћ фали. Показујем слике шатора у ком сам преспавао између Бејрута и Сура. Сваки мој одговор за њих је још једна сумња. Говор тела им прича нешто сасвим друго.

„Имаш ли камеру?“

Вадим Го Про. Екран – црн. Батерија мртва.

Њихови погледи се укрштају. Нешто је одлучено.

Сликају ме телефоном из више углова. Сликају и пасош.

У том тренутку, трећи ауто, прашњав, зауставља се поред нас. Возач остаје унутра.

„Мораш да идеш са нама.“ Нису ми оставили никакав избор. Шта сам могао... Узимају ми телефон и пасош, предају их возачу.

„А мој бицикл? Ствари?“

„Седи.“ Нареди ми одлучно.

Са тугом у очима опраштам се од бицикла и улазим у стари Форд из деведесетих, прашњав и смрдљив. Млади возач, можда 27 година највише, кратко ми климну главом. Онда ми руком показа: навуци капуљачу преко главе.

Свет ми је постао мутан, затворен. Чујем само звук мотора. Возимо двадесет минута, можда и више, скрећемо, заустављамо се. Излазим испред џамије, у граду чије име не знам. Ту нас је дочекало неколико младића.

Уводе ме унутра, у канцеларију преуређену из огромне просторије. Ту ме дочекује човек старијег лица, око шездесет година, очигледно шеф. Не говори енглески. Дочекује ме ћутећи, рукује се са мном, па ми показује столицу да седнем.

Убрзо се појављују четворица младића. Говоре енглески. Дају ми телефон и лепљиву траку у руку.

„Прелепи камере.“

Збунили су ме тако да сам се сав спетљао. Они то сами одрадише, залепивши сочива на телефону. Извадише и картицу из телефона. Шеф покретима пита да ли сам гладан. Климам главом. Он вади паре из џепа, шаље неког. Донеше ми манкиш. Једем на силу. После неког времена: „Хоћеш воду?“ Климам главом. Сипа ми чашу. Пијем. Горак је сваки гутљај. Чаша страха.

Седим. Испред мене, четворица младића на столицама. Ћуте. Гледају ме непомично. Проучавају сваки мој покрет, сваки трептај. Ћутим и ја. Шеф облеће около, скупља папире. Не држи га место. Затим, без речи, клекну на тепих и почне да се моли. Придружују му се још двојица који однекуд дођоше. Звук муслиманске молитве испуњава пространу просторију. А младићи на столицама, и даље, само ме гледају.

Чекање је мучење. Свака секунда је тешка. Испод перјане јакне носио сам још једну, тању јакну, а у њеном џепу – спас. Други телефон, са либанском картицом. Нису га нашли. Само Снежа зна број. Молим се Богу да не позове сада. Једини излаз, али и највећа опасност био ми је овај телефон. Ако га открију...

Сваких час терам самог себе да питам за тоалет, планирајући да Снежи отуда пошаљем поруку. Али сваки пут одустајем. Још мало. Сачекај Драгане. Шта ако провале? А време пролази. Пола сата. Сат. Ови и даље ћуте, гледају ме. Шеф је завршио молитву. Чекање се наставља. Колико год се трудио да будем миран и сталожен, нека невидљива рука страха ме је стезала све јаче.

Онда је стигла позната мелодија – шум мог бицикла. Неколико њих се мучило, покушавајући да га угура кроз уска врата џамије. Пао ми је камен са срца. Младићи који су ме чували усташе, и ја сам похитао са њима да га видим. Поскидао сам све торбе, како би га убацили унутра. Невероватна слика: не само да су га запленили, успели су и да ми пробуше гуму.

„Колико вреди?” упита један, показујући на бицикл.

„Око 8.000 евра,“ одговорих.

Они се погледаше у неверици. „Па толико не вреде ни ова три наша аута заједно,“ прсну један у смех.

Уследио је претрес који је трајао вечно. Торба по торба, ствар по ствар. Пажљиво су одвајали мој Го Про, Инста 360 камеру, картице... Све су превртали и испипавали. А онда... налетели су на празну кутију од Шаоми телефона.

„Где ти је овај телефон?“

О, не. Све ми се стегло у грудима. Била ми је то последња нада, скривена тајна, а сада је све било готово.

„Ево га. Код мене је.“

Завукох руку у дубоки џеп јакне испод и извадих га.

Њихови погледи су се укрстили у немом чуду. То је био тренутак који је све променио. Тако сам им само дао разлог да сада и мене лично претресу.

Али у том тренутку ми је било свеједно. Пекла ме је само једна мисао: зашто нисам искористио прилику док сам је имао да пошаљем поруку за помоћ? Та глупост ме је коштала свега.

После претреса одведоше ме на спрат. У огромној, празној просторији, за масивним столом, започео је исцрпљујући испит. Два млађа човека, озбиљна и концентрисана, испитивала су ме, пажљиво бележећи сваку реч.

Прве речи које сам чуо биле су: „Не плаши се. Овде ти се ништа неће десити. Ми нисмо злочинци.“

Затим: „Знаш ли ко смо ми?“

„Знам,“ промуцах.

Одсечно је рекао: „Ми смо Хезболах. Покрет отпора. Боримо се за слободу наше земље.“

„Знаш ли нешто о нама?“

„Чуо сам...али нисам детаљно упућен.“

„У свету нас зову терористима. Зато што бранимо оно што је наше? А шта је онда Израел? Шта се дешава у Палестини? Је ли то терор? Кога ти подржаваш?“

„Палестину,“ рекох чврсто. „Америка је бомбардовала Србију 78 дана. Код нас нико не воли Америку и Израел.“

„Е па, видиш. Они сада хоће нашу земљу. Села уз границу су порушена. Израелци немају милости. Пробијају се све дубље у нашу територију. Желе до Сура да стигну. Јеси ли видео рушевине по граду? Ми бранимо Либан. Наша влада је бескорисна. Ради за Америку... Јеси ли икад био у Израелу?“

„Нисам.“

„Планираш?“

„Не.“

Испит је кренуо дубоко у детаље: где сам спавао претходних дана, кога познајем у Либану, којим путем путујем, ко ме финансира... Кад сам поменуо да живим од продаје књига, тражили су да им покажем слике њих. „Ми не знамо ко си ти. За кога радиш? Можда си шпијун? Зато си овде. Све ћемо проверити.“

Упутили су ми и упозорење за Сирију, моју следећу дестинацију. „Ми смо похватали све терористе ИСИС-а и протерали их из Либана. Они такође раде за Америку. У Сирији их има много. "
Питања су се узастопно смењивала, понекад се и понављала – класична тактика да се ухвати недоследност. Али кроз све то, држали су се културно, љубазно. Никада нису подигли глас.
На крају, један од њих ме је погледао директно: „Хоћеш ли о овоме писати у својој књизи?“
„Хоћу.“

„Шта ћеш написати?“

„Истину. Онако како се десило.“

„И како ћеш нас описати? Као терористе?“

„Не. Сада знам ко сте. Чуо сам вашу страну.“

Вратили су ми пасош и телефоне.

„Слободан си. Можеш да идеш. Ако хоћеш, можеш и да останеш код нас.“

„Не, хвала... идем даље.“

Али сада је нови проблем био гума. Неспретно сам покушао да је заменим, оштетивши вентиле. Безнаде ме је обузело. Није ми се дало да мрднем од џамије. Видевши ово, двојица младића једноставно узеше точак, седоше у ауто и похиташе у потрагу за решењем. Настала је права акција – позиви, претрага. Вратили су се са точком од вулканизера. Гума је залепњена, али спољашњу нису умели да намонтирају.

А ја сам био крајње исцрпљен, и телом и духом.

Све ово је пажљиво пратио шеф, човек који је одлучивао. Ближио се мрак. Показао ми је да уђем у његов пикап. Бицикл и опрема остадоше у џамији, а ја пођох са њим. Свратисмо у ресторан где је купио мноштво хране и сокова. Затим смо кренули у брда изнад града. Путеви су били невероватни, серпентински успони какве никада пре нисам видео.

Стигосмо до његове куће. Лепа, пространа вила са огромним застакљеним балконом и погледом који је отимао дах – на бескрајно Средоземно море које је светлуцало на хоризонту. Седосмо на балкон, који је служио и као дневна соба. Велики ТВ, удобни кауч, све чисто и уредно.

Матори није много причао. Убоде по коју реч енглеског. Понудио ми је храну, а затим је довео своју ћерку. Обучена у црно, са белим лицем које је сијало, прекривеном косом... Била је то једна од најлепших особа које сам икада видео, вероватно не старија од 23 године. Добро је говорила енглески.

Одмах је тражила мој телефон и унела вај-фај лозинку. До тада нисам смео ни да га додирнем.

„Дај ми твој Инстаграм,“ рекла је.

Тако сам се мало ослободио видевши да се може опуштено причати са њом. Дошао је касније и њен брат, а затим и снајка. Почеле су да пуше наргиле, нудећи и мени. Љубазно сам одбио.

Онда ми је донела кокице- е ово можеш...

(Следећег дана ми је на WhatsApp послала поруку са скриншотованим сликама једне моје објаве са фб и инстаграма: ,,Молим те обриши ово, ако виде у Сирији убиће те сигурно..."

Матори је на Јутјубу пустио неку документарну емисију о Србији, што ме је неописиво дирнуло. Испричали су ми делове своје породичне приче, дубоке и сложене. Испоставило се на крају да имају везе и са Србијом.

И тако сам, невероватним сплетом околности, преноћио у брдима изнад Средоземља, срца пуног збрканих емоција.

Србија Данас/Курир