"По начину отварања врата знаш шта следи" ИСПОВЕСТ ЋЕРКЕ АЛКОХОЛИЧАРА: Из пакла се не излази, ВЕЋ БЕЖИ! Деца ходају по СТАКЛУ И ЉУСКАМА

Огромна стигма обавија децу која одрастају са родитељима који не покушавају да ставе тачку на своју болест, а она готово увек из свог одрастања у таквом деструктивном окружењу понесу гомилу траума и осећаја кривице.

Једна Српкиња је на свом профилу на друштвеној мрежи X поделила своју причу о одрастању са оцем алкохоличаром, које је било пропраћено стидом, кривицом и страхом, а ми њену исповест преносимо у целости:

- Болести зависности су стигма изнад свих, тајна са којом породица живи иако сви све знају, срамота која пече све учеснике у тој представи, осим зависника.

Он своју болест доживљава као 'особину' а ако је и свестан да ствара проблеме, увек су криви други а не он. Али није ово прича о њима, о њима је написано превише прича и студија и чланака, о томе нека пишу стручњаци и доктори.

Шта је са децом зависника, када (ако) успеју да побегну из примарне породице? Кажем 'побегну' јер се из пакла не излази. Не можеш само необавезно ишетати из самог себе. Они су ту, у твом генетском коду, они су део тебе, твојим венама тече иста крв и оно што знаш и чега се највише плашиш је - да ли ћу и ја постати ОН?

Деца алкохоличара ходају по стаклу и љускама од јаја цео свој живот. Знаш како звуче свачији кораци. Знаш, по начину на који је отворио врата, притиснуо кваку, шта ће се следеће десити. Надаш се да нећеш ти бити крив бар тог дана. Али неко хоће. Не разумеш зашто, када си мали и шта ти то радиш погрешно. После мислиш да си ти та због кога је он такав. А касније, када физички напустиш зависника, када га не гледаш сваки дан, само живиш са страхом који носи сваки удах и свако свитање. Када ће ми јавити да је умро. И како ћу преживети ту унутрашњу борбу и срамоту, што заједно са болом, осећам и олакшање?

Ми живимо са дубоко усађеним уверењем да смо безвредни јер због нас тата пије. Да није мене он би био сретан. Онда схватиш да није тако али почињеш да препознајеш њега у себи, што је још страшније. Некад наследиш болест, не увек, али увек наследиш кривицу и страх.

С годинама, ако поживи, прихватиш да се људи не мењају. Да је свачији избор само њихов. Као што је мој избор да прекинем генерацијску трауму, његов је био да је настави. Можда он није био свестан, можда је мислио да није имао избора.

Али то је сад све небитно. Битно је само опростити себи, за нешто на шта ниси могао никако да утичеш. Да опростиш себи што си се родио - написала је она објаснивши да се алкохолизам у њеном случају понављао генерацијама уназад, све док она није одлучила да тај ток прекине.

Извор: Србија Данас