"И КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ ЈА ХОДАМ": Прича од које се срце стеже у грудима, имао је СВЕ, па постао БЕСКУЋНИК
Исповест једне жене која је потресла многе
Александра Мандић Малић објавила је на Фејсбуку животну причу брата од тетке која тера сузе на очи. Људи га избегавају јер живи као бескућник, али да га она често среће у Инђији и да понекад застане да разговара са њим, и ако треба помогне. Дејаново детињство је обележила трагедија која је оставила неизбрисиве последице на његов живот.
ЗНАТНО СМАЊЕНЕ РЕЗЕРВИ КРВИ: Завод за инфузију упутио хитан апел свим грађанима!
"ДЕЦА НЕ СМЕЈУ ДА ОСТАНУ У ВОЗИЛУ НА СУНЦУ": Стручњаци открили које су температуре СМРТОНОСНЕ
ВАКЦИНАЦИЈА ШКОЛАРАЦА УСЛОВ ЗА НЕСМЕТАНО ОДВИЈАЊЕ НАСТАВЕ: Како и где ће се против короне вакцинисати школска деца
- Дејан, мој брат од тетке живи као луталица и бескућник. Сретнемо га често како убрзаним кораком иде улицама Инђије. Понекад застанемо да попричамо и помогнемо му, а некад избегнемо сусрет јер нам је превише за тај дан. Мештани га најчешће избегавају, ретко ко поразговара с њим, пише Александра.
Дејанов живот обележила је страшна траума. Наиме, као дечак, возио се у очевом камиону заједно с мајком, када је на путу Загреб - Београд несмотрени тракториста излетео са споредног пута и ударио камион. Моја тетка остала је на месту мртва. Дејан је био сведок те несреће и погибије мајке. Била је то потресна трагедија која је значајно утицала на целу породицу, као и на моју мајку.
Дејан је наставио да се школује као најбољи ђак, натпросечно интелигентан и прелеп. У средњој школи велики шмекер. После следи дрога, одвикавања, безуспешни покушаји да му помогну разни чланови породице и оно што је остало од институција у држави... Све док на крају нису сви дигли руке од њега.
Често се сетим професора Јеротића како нам објашњава да готова свака породица има неку своју "црну овцу" и да је крст тог човека да буде "негативац" у породици како би сви остали "беспрекорни" и "регуларни" имали дежурног кривца. Та особа заправо понесе на себи негативну енергију целе породице...
Дејан се не дрогира више, нема ни средстава за то. Попије пиво у локалним маркетима. Често ме изненади својом интелигенцијом и прецизним запажањем. Рекло би се да није успео да се избори. Ја осећам да је победио само што је жив и што хода, хода, хода...
Од чега ли бежи? Од места несреће? Ка чему жури? Ка мајчином загрљају? Ово су само моја питања и покушаји да дам одговор који не знамо.
Рекао ми је:
- Сестро, ајде да се фотографишемо, да имамо лепу заједничку фотку, једино ако те није срамота моје прљаве мајице!?
Помислила сам:
- Срамота ме моје прљаве душе јер ми је сваки бескућник брат коме некад помогнем, а чешће избегнем јер ми је превише.
Једно нам је заједничко брате, кад ми је најтеже, ја ходам, ходам, ходам..."