"ТО ЈЕ ЖИВА РАНА ЗА ЦЕО ЖИВОТ" Божо Видачковић из Градишке преживео је фабрику дечје смрти у Сиску!
О страдањима у логорима, јамама, црквама, на кућном прагу... објављивана су сведочења и жива реч преживелих логораша.
Од 2010, од заборава отргнуто је дело Диане Будисављевић.
ОМИЉЕНО ОРУЖЈЕ УСТАША - "СРБОСЈЕК": У хрватском ЛОГОРУ СМРТИ се такмичили ко ће за ноћ поклати више људи
УБИЛА ЈЕ ПОЛА МИЛИОНА ЖЕНА И ДЕЦЕ: Шта је Нада Шакић била за Јасеновац, то је ОВА ЗЛОТВОРКА била за Аушвиц (ВИДЕО)
"ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА" ПОДИГЛА РУСИЈУ НА НОГЕ! Након премијере филма нашој земљи упућене СНАЖНЕ РЕЧИ
Али, од свих исповести о усташком терору над Србима, оне које су причала деца логораши, биле су међу најпотреснијим.
Једно такво сведочење дао је и Божо Видачковић из Градишке, баш на свој 85. рођендан, 1. фебруара 2018. године. Још је јасно памтио пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији - дечји логор у Сиску. То је, како је казао, била његова жива рана за цео живот:
- Из поткозарског села Цимироти, отац, маћеха, и четворо браће и сестара, избегли смо у новембру 1941, пред жестоком усташком офанзивом, у села Кијевце, Грбавце и Подградце на Козари, где смо презимили. У јуну 1942. започео је стравичан покољ Срба. Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка где смо раздвојени од оца Стојана.
Готово без хране и воде, у Старој Градишки преживели су 15 дана усташког батинања, гледали убијања. Потом су чули гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу:
- Нисмо знали шта је Јасеновац! На путу, у селу Јабланац, почело је насилно одвајање деце од мајки. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остале су сестре, а браћа Саво и Јово, и ја остали смо заједно.
"ОДЛАЗАК" КОД СВЕТЕ МАРИЈЕ
Често нам је часна сестра говорила да "идемо код Свете Марије", што тада нисмо разумели. После смо сазнали да је то био синоним за масовне гробнице у којима су лежала деца умрла у сисачкој "Соколани". Света Марија је било име цркве у Новом Сиску, преко реке Крупе - испричао је Божо Видачковић.
У Јасеновцу су били један дан - у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени у сточним вагонима.
- Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас, шутирале... Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама... Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову...
Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Хрват Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата. Преминуо је 8. јула 2020. у Градишки.