"Кад се завршио рат, нико о страдању није причао, сви су говорили о слободи" На данашњи дан пре 80 година почео пробој логора Јасеновац (ВИДЕО)

Био је то сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор. У пробој је из логора тог 22. априла 1945. године, кренуло око 600 од 1.073 колико је тада преостало логораша у логору Циглана у Јасеновцу. Тог дана, или претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбежна смрт, део логораша се одлучује на пробој.

Од 600 колико је кренуло у пробој, преживело их је највише 117. Истог дана у бег су кренули и заточеници другог дела логора, Кожаре. Од њих 147 колико је кренуло у пробој, преживело је свега 11. Предводник пробоја из Циглане био је Анте Бакотић, иначе заробљени партизан.

Ни он међутим није успео да се дочепа слободе, погинуо је током бега. Пролећа 1945. марта и априла, спровођена је систематска ликвидација логора.

Савезничка авијација бомбардовала је иначе логорски комплекс током тог пролећа у више наврата, и поједини објекати су уништени. Управа, на чијем челу се налазио Вјекослав Макс Лубурић, заповедник тзв. усташке обране, наредила је затим да се побију сви заточеници, а логор минира, како би били уклоњени трагови систематског злочина. Ликвидарни су заточеници, уништавана архивска грађа, сва докуметација, објекти, све оно што би могло бити сведочанство, показатељ, доказ, шта се на простору концентрационог логора догађало.

Док је део усташког особља минирао објекте, други су палили бараке и докуметацију, остали су убијали заточенике, како не би било живих сведока. Они који су последњем периоду пристизали у логор нису ни увођени него су одмах по приспећу убијани, углавном на Сави. До 22. априла 1945. године у Јасеновцу је преостало свега 1.220 заточеника. Дан уочи пробоја, 21. априла, усташе су ликвидирале остатке женског логора. Тада су убијене и последње заточенице, њих око 80.

Пошто је још 1.073 заточеника било затворено у згради Циглане, делу логорског комплекса, било је несумњиво да ће убрзо и они бити побијени. Преосталим логорашима постало је јасно шта их очекује, па се одлучују на пробој по сваку цену. Тако се првобитно десетак заточеника договорало да крену у бег. Одлучено је да се на сваком од четири излаза смести по десетак чврсто опредељених за пробој. Обезбедли су нешто алата, чекиће, летве, цигле. Договор је био да ће паралелно, истовремено, провалити на сва четири излаза, како би потом јуришали ка излазу уз логора. Усаглашено је ко напада капију и друго.

Узвиком "напред другови" започео пробој

На договорени узвик Анте Бакотића "напред другови!" око 10 сати, тог преподнева, пробој је започео. Пошто су претходно замандаљени улази и прозори пробијени уследио је јуриш ка приближно 150 метара удаљеној капији логора. Око 460 потпуно онемоћалих, болесних или старих, није ни покушавало пробој, преосталих 600 кренули су на јуриш.

Успело им је и да ликвидирају поједине усташке стражаре. Логораш Миле Ристић је чак успео да отме један митраљез, док је Едо Шајер пресекао телефонске проводнике, што је у извесној мери отежало комуникацију усташке управе. У првом тренутку заточеницима је мало погодовала чињеница да је 22. април био тмуран, кишовит дан, па се део логорске страже склонио од падавина.

Тако да је постојао извесни ефекат изненађења, али не задуго. Преживео је свега 117 логораша, од 600 колико је учествовало у пробоју из Циглане. Страдали су током пробоја, као и у набујалој Сави, још увек хладној у то доба године, или су их усташке потере стигле у близини логорског комплекса. Преосталих 470, који се нису осећали способним да учествују у пробоју, побијени су сви до једног.

У делу логора Кожаре, група заточеника паралелно је планирала пробој, без икакве везе са групом из Циглане. Они су пробој започели истог дана, 22. априла, око 20. часова увече. Напали су логорску стражу, пресекли жицу, чак и запалили радионице и магацине.

Јасеновачка фабрика смрти

Потера усташа трајала је међутим током читаве ноћи. Преживело их је од 176, односно 147 колико је кренуло у пробој, свега 11. Већ сутрадан, 23. априла, логорска управа и посаде, комплетно усташко особље, напустили су комплекс логора Јасеновац. Био је то једини концентрацијски логор у Другом светском рату у којем су људи систематски, плански уништавани, без конкретног учешћа Немаца.

Шта више, степеном бестијалности, методама иживљавања и убијања хрватске усташе су увелико превазишле њихове немачке нацистичке узоре. Чак и појединци из састава немачког окупационог апарата ужасавали су се бестијалности хрватских усташа, као Глез фон Хорстенау. Јасеновачка фабрика смрти радила је од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана.

Био је то комплекс логора укупне површине око 240 км квадратних. Саставно део су били и посебан женски логор Стара Градишка, логори за децу Сисак, Јастребарско, Горња Ријека. Мада је жена и деце било и у самом Јасеновцу. За разлику од немачког "индустријског" система убијења гасним коморама, хрватске усташе убијале су својим рукама, почев од коришћења ватреног оружја, па до кама, маљева, секира, изгладњивањем, жеђу, и сваковрсним другим непојмљивим иживљавањима.

По окупацији и распарчавању Краљевине Југославије, пошто је окупатор образовао такозвану НДХ, уследили су расни закони, по нацистичким узорима. Прво је већ 17. априла донесена тзв "Законска одредба за обрану народа и државе" која је одмах подразумевала смртну казну. Потом су 30. априла донесене одредбе "О расној припадности" и о "Заштити аријевске крви и части хрватскога народа".

Уследила су хапшења свих оних који се, ма у ком смислу, нису уклапали у усташку визију, што је убрзо добило масовне размере. Прве жртве били су Јевреји, и они су у Јасеновцу преовлађивали током 1941.

Негде на прелазу у наредну 1942. већина заточеника постају Срби, којима је у НДХ било намењено искорењивање, уништење, као и Јеврејима.

Највећи европски логор којим нису управљале SS дивизије

Јасеновац је изузетно важно место јер је на европском нивоу то био највећи логор ван ингеренција немачких SS дивизија, каже Ловро Краљ, историчар са Филозофског факултета у Ријеци који изучава холокауст и НДХ.

Ни данас није познато колико је људи убијено у комплексу Јасеновца, јер нису сачувана сва документа.

Највише је Срба - око половине, затим Рома и Јевреја, али је било и жртсва других националности које су усташе сматрале „непоћудним (неподобним) елементима".

Злонамерна инструментализација бројкама користи се најчешће у политичке сврхе, каже Краљ.

- Консензус озбиљних историчара је између 80.000 и 110.000 убијених у концентрационом логору Јасеновац - указује он.

Некаква "Комисија за истраживање жртава Другог свјетског рата и пораћа" Хрватског сабора, тако је 1999. објавила да је нашла да је у Јасеновцу било укупно 2.238 жртава. Према анкети која је спровођена у Југославији 1964. евидентирано је око 80.000 жртава Јасеновца. Према налазима "Спомен подручја Јасеновац" пописано је, поименце, 83.145 жртава. То међутим не може бити коначна цифра. По том попису, међу жртвама је било 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Јевреја, 4.255 Хрвата, 1.128 Муслимана.

Центар Симон Визентал сматра да је је најнижа цифра жртва 85.000. Холокауст меморијални Музеј из САД држи да је жртва било до 99.000. Поратна државна "Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача" закључила је да је у систему логора Јасеновац било укупно између 500.000 и 600.000 жртава.