СРБИЈИ КРЕНУЛЕ СУЗЕ ЗБОГ НЕБОЈШИНЕ ПОРУКЕ: Ево због чега је написао ШЕСТ ВЕЧНИХ РЕЧИ на Зејтинлику (ФОТО/ВИДЕО)

Кад је пре годину дана на гробу свог прадеде Радомира на Зејтинлику оставио поруку "Још увек оремо све наше њиве", Небојша Матејић из села Јагњила код Младеновца, није ни слутио да ће његове речи постати својеврсна парадигма данашњег српског сељака. 

- Можемо да је гледамо као једну личну поруку типа своји смо на своме и сто године касније. Ништа се није променило. Нисмо нестали - опстали смо. Дубља порука је онако како је и други схватају. Постала је персонификација српске тврдоглавости. Много људи ми се јављало. Посебно су том поруком потрешени људи који су били приморани да све своје напусте. Људи с оне стране Дрине или са Косова. За њих те речи имају посебно болно значење. То је тужнији аспект целе те приче - каже Небојша на почетку разговору за наш портал.

Одмах се намеће и питање како је настало шест речи пред којима је Србија занемела.

- Са Друштвом за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918. године, чији сам председник за ову подружницу и члан Одбора друштва, ишли само на обележавање стогодишњице краја Првог светског рата. Са нама је био и праунук војводе Живојина Мишића са којим сам био у соби. И причали смо о у току вечери о тим судбинама које су задесиле и његову породицу и моју. О тој вечитој српској несрећи - каже Матејић.

Под утиском свега осетио је потребу да на гробљу остави неку поруку свом прадеди.

- Написао сам то на парчету картона и залепио селотејпом јер сам то имао код себе. Ставио сам ту изнад и икону наше крсне славе, Светог Стефана, јер то сам имао код себе у новчанику. Било је потпуно непланирано. Нисам превише о томе размишљао - прича Небојша.

Напомиње да је прадедин гроб први пут обишао годину дана пре него што је оставио дирљиву поруку.

- Једна од тема о којој смо унук војводе Мишића и ја причали претходне вечери била и положај српског села. Дуго уназад, деценијама, српско село нестаје. Од некада богатих домаћина људи су сведени на особе које једва преживљавају од тога што имају. Што и јесте велики проблем. Са друге стране, људи ту своју земљу продају у бесцење људима које и не познају, људима који немају везе ни са пољопривредом, ни са селом. А широм Србије је тако. Зато смо осетио потребу да напишем свом деди, ми смо, ето, остали. Одолели смо. Обрађујемо све те наше њиве. То је била нека лична порука. Нисам мислио да ће се проширити и да ће постати метафора за штошта - каже овај шумадијски домаћин.

Према његовим речима, иако не полаже ауторско право на поруку, драго му је да су његове речи допрле до људи.

- Да, порука је "ушла у народ". Када сам увидео да је почела да се дели по друштвеним мрежама и кад сам видео коментаре, који су углавном били позитивни, дирљиви, схватио сам да то више није моја порука. Али нема везе, ако је помогла некоме, ако је дирнула људе, ако их је натерала на размишљање, вредело је - каже Матејић, који иначе ради као референт за унутрашњу контролу у комуналном предузећу у Младеновцу.

Матејић каже да су српска ратничка гробља места посебне енергије и осећања:

- Та места одишу неким чудним миром, тишином. Јевреји имају Зид плача, ми имамо острво плача. Не знам ко се на Виду није заплакао. Увек се нађе неко ко ће да рецитује Бојићеву "Плаву гробницу"... Ајде, буди јунак па не заплачи... Мораш да заплачеш...

Матејић је и председник Културно уметничког друштва "Војвода Јанко Катић 1896" те поседује веома развијен осећај за традицију.

- Традиција је код мене врло повезана, и она војна, и ова културна. Ово са поруком је један бљесак и мислим да је много важније све оно што је дугорочно. Радим више деценија у Културно уметничком друштву "Војвода Јанко Катић 1896" и та борба да оно преживи у тешким временима по културу у најширем смислу код нас, кад влада беспарица, кад су деца све мање заинтересована за ту врсту хобија, је стална. Сви би некако више данас волели да буду Роналдо или Ђоковић. То је интересантније на први поглед, него бављење КУД-ом, али оно што културно уметничко друштво за разлику од тих спортова пружа је здрава основа - каже Небојша.

 Његове речи млади треба да доживе као својеврсну опомену.

- Већина те деце расте у илузији да ће бити успешна у том спорту за који су се определила. А у томе успе тек један посто њих. Младеновац је пун пропалих фудбалера који ништа нису направили од себе зато што су све ставили на ту једну карту. КУД нема ту варијанту. Нећете живети од тога, али ћете у животу радити неке много лепе ствари. Дружићете се, путовати, видети свет. Многа деца из Младеновца, без чланства не би отишла нигде, а са КУД-ом су обишли целу Европу. Упознали су друге културе. Много је важно кад се неко из једне мале, изоловане средине, какав је Младеновац, среће са неким другим људима и види како ствари тамо функционишу - каже Небојша.

Наглашава да су се удружења која се баве очувањем српске ратничке традиције показала недавно као веома важна за нашу државу.

- Показала су да су важна у ситуацијама кад држава није у стању да одреагује. Ми смо имали конкретно 2014. године ситуацију, када нам је наметнута идеја да смо ми криви за Први светски рат. Кренула је та озбиљна кампања ревизије историје. Наша држава се лавовски борила, али и сва удружења која се очувањем те традиције баве су помогла да истина изађе на видело - напомиње Матејић.

И његова породица има богату ратничку традицију. За наш портал прича о томе како су му се преци нашли у почивалишту на Зејтинлику. 

- На ове просторе смо се доселили из околине Сјенице крајем 18. века. И одмах смо почели да активно учествујемо у тим "историјским дешавањима" почев од Првог српског устанка па на даље. У Први светски рат из моје куће петоро мушкараца је пошло. Вратила су се двојица. Један од оних који су се вратили је мој прадеда Будимир и то захваљујући томе што је био заробљен после Цера и Колубаре. Негде током почетка повлачења преко Албаније, ни он сам није знао тачно где, али претпоставља негде иза Пећи, већ је био болестан. Пао је, остао је да лежи болестан и само су га склонили крај пута, није било времена ни за шта друго - препричава Небојша оно што је дознао о својим прецима.

Преживео је захваљујући невероватном сплету околности.

- Покупили су га Немци и повели назад. Нахранили су и опоравио се. Стицајем неких срећних околности по њега довели су га у привремени камп, логор који је био баш овде у Младеновцу, одакле су слали људе у логоре широм Аустрије и Немачке. Кад је видео где је побегао, пошто је познвао терен, крио се скоро годину дана пре него што је поново ухваћен и одведен у Немчку. Тамо је био све до краја рата. Његов старији брат погинуо је на Мачковом камену. А за млађег Радомира претпостављамо да је погинуо на Кајмакчалану с обзиром на то да је сахрањен на Зејтинлику - казује Матејић.

Небојша је супруг једне Александре која ради у младеновачкој општини и отац гимназијалке Катарине. Са оцем обрађује осам хектара земље у Јагњилу на којој имају све што домаћинству треба да мало пристојније живи. 

И овог септембра Друштво за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. године организује комерцијално путовање у Грчку да се још једном поклоне костима наших предака, а патриотској традицији Срба наш саговорник за крај разговора каже:

- Није то само патриотска црта, то је државотворна. Ми са својих њива видимо Опленац. Није нико дошао да нас осободи и дао нам државу. Сами смо је стварали. То је важан осећај ових људи са тла Шумадије.

Хтели секирама против топова: Зашто је ова битка СРПСКЕ ВОЈСКЕ посебна? (ВИДЕО)