"КОЦКА НИЈЕ НИШТА ОВОЗЕМАЉСКО ВЕЋ "ЂАВОЉА РАБОТА": Исповест коцкара који је ИЗГУБИО СВЕ!

Коцка је, сведоче њени поклоници, потпуно други свет, друга реалност, нешто што није овоземаљско и у томе јесте њена проклета лепота. Са јефтином улазницом улази се у потпуно други свет. Иако су се тим светом бавили многи, од социолога, криминолога и психијатара, још нико није тачно одредио где игре на срећу прерастају у коцку као страст и порок. А они који су огрезли у коцкању ретко пристају да проговоре о том свом искуству.

- То би било исто као кад би ожењен човек јавно причао о томе како иде у куплерај - објашњава један од зависника.

Наши саговорници, који ће по сопственој жељи остати анонимни, у свету коцке су прошли све. Од варљивих узлета почетничке среће, блештавила највећих светских казина, опијања слашћу добитка, па до потпуног посрнућа и безнађа, губитка новца и пријатеља, сопственог интегритета и самопоштовања... и поновног "ускрснућа" које је значило нови прикључак том зачараном кругу. Коцкар покушава да се коцкањем извуче из хаоса у који је коцкањем упао: коцкати, изгубити, задужити се, коцкати поново, добити па изгубити, поново позајмити...

- Деведесет одсто коцкара су веома интелигентни људи, и ту почиње цела опасност. Због те интелигенције сами пред собом имају пуно излаза и оправдања. А коцка је тешко психичко обољење. Ја се нисам правдао, па сам терао даље. Говорио сам само нећу више никад, па опет по старом.

- Као стари Картагињани, који су говорили "живети се не мора, пловити се мора". Само што се код мене није морало живети, али се морало коцкати. Коцкари кажу изгубићу данас све, па ћу сутра да се убијем, а пошто су већина њих интелектуалци, они су кукавице и никад се не убију. И онда то траје и траје, разарају се породице, каријере. животи. Онај који се дрогира или пије брзо пропада физички, нестаје, док ово траје. Што дуже трају, то себи и околини праве већу штету - започиње своју исповест професионалац који се у свом животу налазио с обе стране коцкарског стола. Као организатор и крупије, али и као загрижени играч који је на чоји коцкарских столова стицао и остављао читава богатства. Зваћемо га Велики Играч.

- Немаш жеље за радом јер то што можеш да добијеш на коцки не можеш никако да зарадиш. Кажеш себи "зашто да радим кад имам пара, коцкаћу се" и онда губиш. Тај губитак, опет, не можеш ниједним радом да извадиш. Како да после добитка од, рецимо, 20.000 евра идем да радим за 200 или 1.000 евра? А ако сам изгубио 20.000 евра, којим послом могу да их вратим?! Боље да идем поново на коцку, и то је тај зачарани круг. Почињеш да лажеш, да вараш, да крадеш. Све да би задовољио ту проклету страст - прича он.

Да би дошао да новца, коцкар моли, позајмљује, лаже, обмањује, проневери ако је у прилици, на крају чак и краде. Говори како ће се коцкати све док не добије довољно да врати све своје дугове, али он то никад не ради. Отплаћује оне најургентније док остатак новца поново улаже у коцкање. Коцки је тешко одолети и било да добија или губи, страствени коцкар у потрази за својим светом из снова иде до краја, до бола и крајњег понижења.

- Ја волим рулет. Играм покер, али га не волим. У покеру добијам, а треба губити. Коцка је мазохизам. У већини коцкари се добро осећају као губитници. У фази губитка он може да се снађе јер је то најчешћа фаза у којој живи. Добитак оптерећује, то је нешто страно, он дође понекад, тера ме жеља за губитком. Добитак је леп и комбинован с алкохолом је оно најстрашније. Алкохол ти мозгу даје један осећај среће, добитак други. Пијеш, добијаш, шта ћеш лепше, и то је та дупла клопка. Почињеш да губиш и да се правдаш. Кад ме толико неће, а ђаво крене по своје, покривени сви бројеви, а пада онај један празан, е тада кажеш, нека све иде у лепу п...у материну. И кренеш да губиш, бесомучно, до краја, све да би задовољио ту примитивну вашарску страст.

- Поента је да играш у све што имаш, да играш до ивице суноврата, ивице егзистенције. Тад је највеће узбуђење, тад адреналин подивља. Не можеш ти ако имаш сто хиљада евра да играш таблић у двадесет евра и да се узбудиш. Поента је да проради страх, да одеш доврага и да се с те ивице вратиш. Могу сваки дан на коцки сигурно да зарадим двеста, триста евра, али ја бих умро да тако радим. Не бих могао то да издржим, да то могу, био бих председник државе. И увек ти ђаво намести некога који с једним жетоном добија, а ти целу ноћ мораш да калкулишеш. Тај систем те окупира. Може да траје врло дуго или врло кратко, али то никад не знаш. Зато не можеш да имаш ништа друго од живота, ни девојку, ни пријатеље, само та проклета коцка. Имаш рупу у животу - све је искусио Велики Играч.

О искуству "коцкарске изнудице" говори и наш други саговорник, угледни београдски правник који годинама другује са рулетом. Не воли покер. Каже да радије игра против институција, а не против појединаца јер би имао осећај да је некога опљачкао, док на рулету нема осећај да је неког оштетио. Осим себе!

- Кад си истапиран, мозак ти ради две хиљаде километара на сат и смишљаш милион комбинација и решења како би наставио да се коцкаш. Шта да продаш, где да позајмиш, коме да се обратиш.... Рационално, боље се не коцкати. Али коцка није рационална ствар - каже он.

Није рационална, али је слатка и проклета, како је дефинише наш трећи саговорник, један од угледних београдских интелектуалаца коме је загушљиви амбијент коцкарница други дом.

- Људи пливају, тону, враћају се, али се тешко могу отргнути од коцке. Ја сам негде дубоко у себи био у отпору према свему томе, али нисам могао да станем. У неким периодима живота коцка ми је била све, а њу је најбоље дефинисао Шопенхауер, који је рекао да је то неутољива потреба да се испуни нека унутарња празнина. Очигледно је реч о некој емоционалној, метафизичкој празнини. А пошто је метафизичка празнина неизмерна, онда је и попуњавање те празнине дуго, болно и неуспешно. То је јама без дна, несагледиви бездан и пустош – закључује интелектуалац.

Постоји и метафизичка претпоставка, нимало наивна и бесмислена, да је ту ђаво умешао прсте и да је то ђавољи посао. Примера ради, човек се на рулету коцка великим парама и одлучи се за неке одређене бројеве и изгуби богатство јер они ниједном не изађу. Оног тренутка, а то је редовна појава, кад је све изгубио и стоји немоћан са стране, ти бројеви почну да излазе.

- Е, то се ђаволчић церека и зај...ва са неким кога је ту ноћ узео да шиканира. Сви ми који се коцкамо били смо у тим ситуацијама. Кад више ништа немате осим наочара и упаљача ваш број поче да излази. Не можете то да објасните случајношћу. Свако од нас има своје бројеве, а један мој пријатељ је годинама губио богатство на број 29. И једне коцкарске ноћи један сликар, наш заједнички пријатељ, каже ми да је изгубио око осам хиљада долара и да му је остало још 40 и замоли ме да ја то ставим негде. Кажем му: "знаш да је за овим столом наш покојни пријатељ сваке ноћи губио на броју 29. А пошто његов дух сад нема бити где него овде, да пробамо са 29. Три пута заредом добијемо, а сликар се окрене ужаснут и каже: "Па он је стварно ту!" – сећа се Велики Играч.

И ево нас тамо где лутају духови умрлих коцкара и промичу силуете актуелних поборника брзе зараде и још брже пропасти, Казино, дакле, где све ове приче добијају потврду док се приповедачи претварају у грозничаве ликове чије узавреле погледе заједно са облацима дуванског дима гута вакуум рулетског цилиндра. Куглица у слуђујућој брзини описује кругове, онда крене да успорава, поскочи на крају два-три пута и заустави се на неком од 36 бројева, изазивајући код неког одушевљење, а код већине болни уздах.

"А с коликом сам стрепњом, ипак, с каквим премирањем срца слушао крупијеове повике... С каквом сам пожудом гледао и на коцкарски сто по коме беху разбацани лујдори, фридрихсдори и талири и читави ступци злата које крупијеова лопатица расипа у жаркопламсаве гомилице или на читав аршин дуге стубове сребра, наслагане око точка. Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих зачуо звецкање пресипаног новца, почињао бих да се тресем." ( Ф. М. Достојевски, "Коцкар")

- Велика серија, нула два двадесет и шевали по десет! – издекламова наш саговорник и покри жетонима бројеве по столу. Оно што неупућеном посматрачу звучи страно и неразумљиво мозак крупијеа дешифрује у секунди.

- Велика серија... примљено!

Куглица као у ропцу одскочи два пута и заустави се на седмици. Празно!

Крупије хладнокрвно покупи жетоне, а чипер их очас посла пресложи у правилне гомиле.

- Није мој период – каже Велики Играч и баци преко стола нову количину девизних банкнота са новом директивом. Па све испочетка. Мала серија, велика серија, "шевали" и "орфанели", равнодушно лице крупијеа и сфумато куглице у цилиндру, последње преслагање жетона, грч играча који као да бије одсудну животну битку, и на крају број 14.

- Неће! – Велики Играч посеже у празан џеп. Тренутак истине.

Пре неколико сати у миру ресторана причао ми је управо о тим периодима.

- Рулет је игра периода где је период куће много већи. То је ирационална ствар. Ако ухватиш тај период добитка, добро и прођеш, ако не, онда губиш. Кућа има дужи период, необјашњиво зашто - у недоумици је он.

"Та чудна регуларност понекад наилази у таласима и то је управо оно што помућује коцкаре који записују и рачунају с оловком у руци. А какви се страшни подсмеси судбине овде јављају понекад." ("Коцкар")

Подсмехује се ноћас она и нашем играчу. Узима назад оних сто евра које нам је дао као талију на почетку игре, ритуал се понавља, варљиви добитак је само на тренутак одложио тотално тапирање. На крају, неколико хиљада евра неповратно је нестало кроз уски процеп рулетског стола.

- Ништа не може да те понизи као коцка. У стању си да дубиш на глави само да наставиш игру. Свака партија је велика и зависи само колико ти можеш да растегнеш... Некад ти је много кад изгубиш сто евра јер немаш више, а некад изгубиш десет хиљада и исти ти је ђаво ако имаш пара. Најтеже је кад немаш и кад губиш оно што немаш. То је најгоре – говорио је Велики Играч тог дана.

- Важно је да не оде кући и не захвати лопатом! – мудрује интелектуалац док калкулише са својим жетонима.

Али морало се кући. И нико га није могао спречити.

Одласком нашег пријатеља, јединог "highrollera" (Великог Играча) девизни сто остаје празан. Постајемо свесни Кинеза који на смену играју карипски покер и блек-џек, само повремено опробавајући срећу за рулетским столовима и неколицине "робова коцке" у специфичним расположењима. Младић, очигледно истапиран, седео је за шанком и у стању чудне отупелости испијао еспресо. Конобарице шпартају између столова, празне пепељаре, служе пиће, а за шанком изигравају исповеднике коцкарских погорелаца.

После губитка ретко ко од играча напушта казино. Сви одлажу признање пораза које неминовно следи кад се из чаробног света коцкарнице искорачи на улицу. Све док су овде, постоји варљива нада и могућност да се све преокрене, да се поврати изгубљено, да се фортуна смилује. Један од таквих чека да неко од његових пријатеља добије и да му инфузију за повратак. Пре одаје утисак општинског службеника него неког ко је у коцкарском свету познат под надимком Снајпер. Ко зна како га је стекао, али без обзира на име, напромашивао се тај, извесно је.

- Погледај те фаце. Све су то изгубљени људи. Кад изађу одавде, прва мисао им је како да поново дођу до пара и врате се назад. Обично смишљају неку превару, радом до пара доћи неће, дуг је то процес. Кад видим неког новог младића на вратима коцкарнице, као да видим себе. Овде у сленгу кажемо "стигла нова овца". Сви ми који смо до гуше у овоме гајимо лажну илузију да ћемо повратити новац. Али то се не дешава и сви смо на дужи рок губитници – закључује Снајпер.

Велики Играч се вратио. Дебели штос најкрупнијих девизних банкнота учвршћује самопоуздање и он поново седа за рулетски сто као за престол. Ипак је захватио лопатом. Онај процеп на столу попут змијских уста гута првих петсто евра и лудило се наставља. Велики Играч се претвара у узаврелу силуету, шара жетонима по столу, наручује комбинације, добија и губи, ишчуђава се и правда, палета крупијеа неумољиво тањи штос у џепу. Простор око стола се усковитлао и као да се наше главе претичу са куглицом, све док се она не заустави на неком броју и не освести нас. Велики Играч је "додиривао патуљка".

- У коцки имаш тренутке кад изађеш из свих димензија, кад да си ван времена и простора, чак и музику чујеш, и ја то зовем „додирнути патуљка“. То је фантастичан осећај који те тера да опет и опет пробаш. Ја сам га додирнуо више пута и ту себе не можеш да контролишеш. А после коцке ти није ни до чега, немаш снаге ни за шта, као да си дан и ноћ орао! – причао је тог дана.

"Може бити да се душа, пролазећи кроз толике осећаје, не засићује, него само раздражује и тражи све јача и јача осећања, до коначног замора...!" ( Достојевски, "Коцкар").

У једном тренутку Велики Играч одбија да настави игру. Закључио је како губи због крупијеа, узео му је пет хиљада евра, окренуо је леђа столу и чекао нову смену. Крупије, младић мраморног лица, такође је стајао с друге стране ослоњен на сто само врховима прстију и такође чекао.

Петнаестак минута лера. Довољно да нам о "кривици" и послу људи који врте цилиндар проговори плавокоса девојка крупије док користи двадесетоминутну паузу у антреу "дневног боравка". Кад дође на посао, неба не види осам сати.

- Они се труде да добију, ми се трудимо да изгубе и читава тензија је у борби ко ће коме узети паре... Никад ми их није жао, па макар са друге стране био неко најрођенији. Крупије је један, а њих може бити и десет - још један гутљај кафе и Нада се враћа за сто.

И Велики Играч је поново у игри. Променио се крупије, али срећа није. Проклети период куће рушио је све његове комбинације и планове, сви покушаји су се завршавали само новом заменом новчаница за шарену жетонску пластику коју би упарађени крупије згртао једним потезом шаке, па поново "продавао". И сви покушаји да играча одвојимо од заводљивог полигона његове пропасти одбијали су се од бедема његове сулуде решености да потоне до краја, да додирне дно кад је већ додирнуо патуљка, да изгори заједно са читавим богатством које је све брже и грозничавије потурао под палету крупијеа.

- Не би га сад одатле одвојила ни Шеста флота - паметовао је кибицер, коментаришући мој узалудни напор.

"...Ох, ти самозадовољни људи: с каквим охолим самозадовољством ти брбљивци спремни да сипају своје мудре мисли! Кад би они знали до кога степена ја сам схватам сву огавност свога садашњег стања, мора да им се језик не би покренуо да ми упућују поуке. Али шта, шта они мени могу да кажу ново што ја не знам? И зар је питање у томе? У питању је то што је довољан један обрт точка па да се све промени, а ти би исти моралисти први дошли да ми честитају...." ( Достојевски, "Коцкар")

Још две –три хиљаде евра било је у рукама Великог Играча кад је уморно изговорио:

- Дуга болест, сигурна смрт. А ја дуго играм!

- И потегао је следећу новчаницу. Прожео ме је осећај беспомоћности и очаја, желудац се скупио на петопарац, рулетски цилиндар се претварао у велики мамомин кез, а звиждук куглице одјекивао је као поспрдни грохот... "Одлелујао сам до шанка да сачекам крај... а крај је ужасан, крај је на ивици пакла - исповедао се тог дана Велики Играч.

Дошао је убрзо да се поздравимо са изразом бесног спокојства на лицу.

- Све сам изгубио!

То све је било шеснаест хиљада евра. Одлазио је полако, чекао га је такси позван на рачун куће.

- Па ти ћеш роман написати? – пренуо ме је момак за шанком.

- Нећу, то је већ урадио Достојевски!

- Мислиш на "Идиота"?

- "Не, мислим на "Коцкара"!

- Не, не! "Идиот" - он је примеренији овоме.