ДОНОСИ ЛИ СЕ ВИРУС У СРБИЈУ ИЛИ САМ ДОЂЕ? Теорије завере нису пошаст нашег доба, било их је и за време шпанске грознице
Изгледа да је управо "ћутање историографије" допринело стварању става да пандемија није у великој мери захватила Србију или чак да су Срби били "генетски отпорни на ту болест", што се немало пута могло чути и када нам је корона вирус закуцао на врата.
Страх и теорије завере, масовне прославе без икаквих мера заштите. Иако вам прво на памет пада корона, реч о другој светској пошасти, пандемији шпанског грипа. Али, тако је било, а масовним прокуживањем и са више од 100.000 умрлих за пар месеци, окончана је пре нешто више од једног века епидемија шпанске грознице у Србији.
СВЕ УКАЗУЈЕ НА ЈЕДНО - СВЕ СМО БЛИЖИ ДА ПОБЕДИМО КОРОНУ? Огласио се др Стојановић са оптимистичном прогнозом
"НЕМА ОПУШТАЊА ДОК СЕ ДОВОЉНО ЉУДИ НЕ ВАКЦИНИШЕ" Више од 99 одсто хоспитализованих није имунизовано
ТУГА У ВРАЊУ! Дете (9) преминуло од последица коронавируса
Све ово пише у књизи "Епидемија шпанске грознице у Србији 1918-1919", коју је објавио новосадски "Прометеј", а чији је аутор историчар музеја и професор државне Академије у Ваљеву др Владимир Кривошејев. Реч је о брижљивом истраживачком раду, од новинских натписа, преко дневника лекара, свештеника или обичних грађана, до анализирања књига умрлих из тог доба. Актуелна пандемија мотивисала је Кривошејева да истражи сва претходна сазнања о појави шпанске грознице у Србији и њеним последицама. Испоставило се, међутим, да се такви радови могу избројати на прсте једне руке и да су углавном објављени у локалним гласилима и остали непознати не само широј јавности, већ и већини истраживача.
Изгледа да је управо "ћутање историографије" допринело стварању става да пандемија није у великој мери захватила Србију или чак да су Срби били "генетски отпорни на ту болест", што се немало пута могло чути и када нам је корона вирус закуцао на врата.
- Међутим, малобројни објављени радови су указивали да је шпански грип иза себе оставио веома велике последице и да је од њега само у Златиборском срезу за врло кратко време страдало око 5 одсто укупног становништва, а да је у Трстеничком крају шпанска грозница однела 1.267 живота, односно више од 3,7 одсто становништва. То је за чак 50 одсто више него што је 1915-те страдало од тифуса - објашњава Кривошејев додајући дас у га те информације потакле да детаљно анализира Матичне књиге умрлих за тај период из различитих делова Србије, али и разноврсну мемоарску грађу.
Ту, између осталог, спадају и дневници и сећања домаћица из Београда, Врања и Ваљева, двојице воника Живорада Чокића и Милана В. Ђорђевића–Струје, српских лекара Романа Сондермајера, Милана Пецића, Милорада Драгића, Владимир Станојевића, Александра Радосављевића и Милана Петровића, њихових француских колега Мијеа и Луја Кордијеа, као и познате Енглескиње, српског официра Флоре Сендс.
Књига открива да је пошаст у нашу земљу пре 103 године стигла док су се исписивале једне од најславнијих страница српске историје - припрема за и пробој Солунског фронта и ослобађање Србије. Наиме, због допремања људства и материјала шпанска грозница је до српских војника на Солунском фронту стигла веома брзо по својој појави у Француској. Већ средином пролећа 1918-те забележено је масовно оболевање војника пекарске чете са Крфа, који су претходно били у контактима са пекарима са једног француског брода, а почетком лета уочено је и масовно разбољевање војника на копну, у позадини Солунског фронта.
- Био је то удар оног првог, бенигнијег таласа, а други јесењи и леталнији почео је да се развија управо у време одсудних припрема за пробој Солунског фронта. Забележено је да су тада читаве чете 122. дивизије француских трупа дошле на Солунски фронт са грипом. Непосредно по пробоју Солунског фронта пољске болнице и дивизијска превијалишта су, уместо да прате своје јединице у напредовање, остајале у ослобођеним местима као резервне болнице, мање за рањене а више за оболеле. Прве су формиране у Велесу и Штипу, а обилазећи их др Роман Сондермајер је у свакој од њих затекао велики број болесника. На пример, 23. октобра је у Митровици регистровао 350 оболелих од грипа, а 150 са запаљењем плућа, док је умрло више од 50 војника. Флора Сендс је забележила да су у болници у Ћуприји сваки дан умирала два до три оболела. Из нишке болнице је послат извештај да имају 1.400 оболелих, а да пристижу и нови - наводи саговорник.
У самој Србији, пак, како открива његова књига, Београдске новине 11. јула 1918. информишу читаоце "да се болест која је захватила целу Европу, појавила и у Београду".
Јесењи удар шпанског грипа оставио је пустош
Из тог периода, дневник Београђанке Наталије Аранђеловић сведочи: "Данас се никако не осећам добро. Грозница ме ломи, испод груди ме боли већ 4-5 дана", док је Ваљевка Перка Спасенић у свом дневнику забележила: "Почела је у лето и они који су је први добили пролазили су боље јер су јели лубенице и прали главу хладном водом". Међутим, док је летњи талас прошао благо, на шта указују и анализе књига умрлих, јесењи удар шпанског грипа, стигавши са ослободиоцима који су хитали својим домовима, иза себе је оставио пустош.
- Наталије Аранђеловић је средином октобра у свој дневник уписала да "грдан свет умире од ове шпанске грознице", а Перка Спасенић је записала: "Пре него што су наши требали да дођу завладала је шпанска грозница у толикој мери да је по 3-4 у кући умирало од ње, па и цела породица". Свакодневни масовни дочеци војске и прославе ослобођења само су доприносили да се концентрација вируса повећа, па је тако из Крагујевца војвода Петар Бојовић известио Врховну команду да ће оболети цела армија и становништво. То је допринело да се сабије епидемијска кривуља и да се врло брзо, још пре краја 1918-те, масовним прокуживањем стекне колективни имунитет, због кога у Србији трећи талас из 1919. није био изражен, бар не у својој морталној снази - објашњава историчар.
Епидемија шпанског грипа у Србији, окончала се до краја последње ратне године, али је цена била таква као да је у целој земљи био фронт. Кривошејев каже да се у стручној литературе може пронаћи мишљење да су у Европи највише страдале балканске земље у којима је умрла отприлике свака 30-та особа, а на основу статистичких образаца је израчунато да је у Србији умрло чак 4,2 одсто становништва, или више од 100.000 људи за само неколико месеци.
- Да ли је смртност од шпанског грипа заиста била толико велика, још увек није могуће да се прецизно утврди. Илустратитвно је, с друге стране, сведочење проте Милана Д. Смиљанића који је у књигу умрлих цркве у Сирогојну уписао: "Ова је зараза тако брзо узела маха да су целе фамилије лежале болесне, а да нико није био здрав, да нико није имао болесницима додати воде или подложити пећ. Понегде су мртви лежали са болеснима по 3-4 дана јер није имао ко да их сахрани. Често су жене саме копале раке и сахрањивале. У једну раку двоје, троје је закопавано. Понеке су куће сасвим опустеле. Пошто има много мртвих, а ова ми је књига мала, почех овако рубрике на двоје раздвајати, да би све у овај протокол могло стати" - препричава Кривошејев.
Попут данашње пандемије корона вируса, шпански грип су такође пратиле теорије завере, а поређење са актуелнима, на осниву записа које је истражио Кривошејев и забележио их у својој књизи, потврђује да се у нивоу страха и незнања није одмакло много у односу на свет пре једног века.
- Било је мишљења да су болест "донели Немци са истока", а масовно умирање становништва, управо у време када се рат завршава, допринело је ширењу гласина да окупатори у повлачењу на неки начин трују бунаре и храну. Са друге стране, једна аустроугарска болничарка у ослобођеном Врању, не обазирући се на чињеницу да болест све обара у постељу, оптужила је српско санитетско особље да трује заробљене официре и војнике - каже Владимир Кривошејев.