КОШАРЕ – БИТКА КОЈА И ПОСЛЕ 23 ГОДИНЕ ТРАЈЕ

Они који су били део тог сукоба кажу да и даље траје, с обзиром на последице скоро три деценије касније. У том сукобу је животе изгубило 108 наших бораца, а рањено је њих 265.

Након одбране Кошара, број погинулих је растао, са чим је најбоље упознат комадант територијалне одбране Кошара, Љубинко Ђурковић, живи сведок свих дешавања од априла до јуна 1999. године па и касније. 

- На Велики петак, 9. априла, у раним јутарњим сатима, започео је демонстративни напад на правцу Караула - Морина. Тада су се догодила прва артиљеријска дејства, а након тога је уследио и напад на пешадију. Битка за Кошаре трајала је укупно 67 дана, а први удар је прихватила Гранична чета која, под налетом 131. и 137. бригаде УЧК под контролом НАТО-а, није издржала без обзира на то што су 9. априла уведене свеже снаге. Додати су им делови полицијског 5. батаљона из Београда и други делови батаљона 125. моторизоване бригаде - прича Ђурковић.

Коначно, 10. априла заустављено је напредовање УЧК јединица на нашој територији, а 11. се кренуло у противнапад.

- Противнапад је изведен 11, 12, 13. и 14. априла када су јединице ослободиле заузети простор. Ова територија је контролисана ватром наших јединица, а до 19. априла се стабилизовала линија фронта од када су се водиле свакодневне борбе. Спорадичне борбе на деловима фронта ширине 20 километара, биле су под дејством авијације, док су се битке на терену одвијале непрекидно“, каже Ђурковић и наставља: 

- Карактеристично је и да је други моторизовани батаљон, у чијем је саставу била гранична чета, шездесет и седам дана непрекидно боравио у рововима. Друге јединице заједно са петим, педесет другим и стотину двадесет и петим батаљоном смењивали су се у одређеним периодима, на 7, 10 и 15 дана. Важно је да истакнем да је педесет други војно-полицијски батаљон приштинског корпуса дао свој допринос у противнападу 14. априла. Тада је сваки војник својом пожртвованошћу допринео да се фронт стабилизује.

Члан тог 52. батаљона војне полиције за специјалне намене, припадник приштинског корпуса, Жарко Радоњић из Суботице заробио је терористу и предао га безбедњацима. То је био једини заробљен, потпуно наоружан терориста на Кошарама.

Како је Радоњић истакао, тада је имао свега 19 година. Кућу није видео тринаест и по месеци, а у војсци је напунио 20. Када се присети, најежи се тренутка када је на 8-10 метара видео потпуно наоружаног терористу. Тог дана је акцију водио мајор Стева Копања, командант војне полиције. 

- Терористи сам наредио шта да ради. Пошто је из околине Пећи, разумео је. Тек тада сам га заробио, а видео сам и да су двојица мртва у заклону. Одмах је дотрчао Немања Борота из Сомбора и Жељко Тошић, по којем једна улица у Смедеревској Паланци носи име. Везали смо га и предали старешинама. Пре него што смо га предали безбедњацима, наговорили смо га да изађе на пропланак, и да јави својима да се предају.  Међутим, они су почели да испаљују рафале према њему. Нису га убили. Повукли смо га назад, везали лисицама и предали команди - испричао је једном Радоњић.  

Прошле године на Пештеру, тик уз председника Александра Вучића били су управо ови преживели борци. Командант Љубинко Ђурковић подсетио је да је 108 људи изгубило животе, назвавши их небеским витезовима и бесмртним херојима, као и да је њих 265 рањено за тих 67 дана али да битка и даље траје.

- Рат траје и после рата или Кошаре су битка која још траје. Јер је чак 47 војника изгубило живот после рата, од канцера, последица рањавања и стреса који су доживели тамо. Морам да кажем да нам председник Србије Александар Вучић, за разлику од многих других и самог државног руководства, указује част и поштовање, и то свуда. Није то учинио само прошле године на Пештеру, него је он дошао и на Дан јунака Кошара 14. јуна на откривање споменика преко пута Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ пред сам одлазак у Брисел. И био је са нама на откривању споменика и одавању пијетета и поште свим настрадалим људима. И на свим значајним скуповима он нам одаје захвалност - каже Ђурковић.

И данас 23 године касније, каже да је Кошаре битка после битке. Зашто?

- Треба да се изборимо за статус у друштвеној заједници, за борце у целини, али посебно за пакао који су доживели борци на Кошарама. Треба да се изборимо за њихово континуирано здравствено осигурање и минималну егзистенцију јер они су изгубили психофизичку кондицију и нису више кадри да привређују у својој струци у довољној мери како би обезбедили за себе и за своју породицу сигурну егзистенцију.